Девојке и младићи из најпоштованијих породица у периоду после ослобођења Бугарске од османске владавине први пут су се представљали друштву на елегантном соареу. Под звуцима валцера и мазурки у извођењу оркестра они су се званично опраштали од детињства и школског живота и улазили у свет у којем постоје нове одговорности и нови односи.

Да би подсетио на историју матурских вечери ког нас дугу пуних 140 година Историјски музеј у граду Тервелу организује ретро дефиле на којем ће бити приказана женска свечана одећа различитих генерација. У улози манекенки наступиће средњошколке, а богатство њихових хаљина и модних предмета биће препуштено машти мештана. Једину одећу за матурско вече коју је Музеј нашао у својим фондовима представља градски костим беж боје с почетка прошлог века који чине корсет, дуга сукња и сако, шешир са великим ободом. Од некадашњих матуранткиња се очекује да ће претурити по старим орманима и шкрињама не би ли нашле матурску хаљину коју могу  „позајмити“ за модну ревију која ће се одржати 18. маја – у Ноћи музеја.

Традиција матурских вечери настаје мало после ослобођења Бугарске с идејом да се девојке и младићи представе друштву и покажу чему су их научили, своје манире, као и да им се омогући да створе контакте – прича Георги Желев, кустос Историјског музеја у Тервелу. – На матурско вече најпре су одлазили имућнији, али се ова традиција постепено афирмисала и код људи са скромнијим финансијским могућностима. Првих година девојке су облачиле дуге хаљине и носиле велике шешире са широким ободом. Код младића су били у моди припијено одело и штап или кишобран као неминован аксесоар. И даме су носиле мали кишобран и ташницу. Током времена, међутим, ови атрибути постепено нестају а данашњи матуранти парадирају скупим сатовима и луксузним колима. А некада су млади људи на матурско вече одлазили фијакером или пешке. Осим тога шетали се у градском парку или на неком другом јавном месту да бих и друштво видело. 

Шетње по парку и тежња младих да уважаваним грађанима оставе добар први утисак, међутим, остају у романтично доба после ослобођења Бугарске од Османске владавине.

Овај друштвени елеменат нестаје код социјализма а матуранти почињу да на балове гледају једино као на догађај који ће их последњи пут окупити са школским друговима и професорима. Тада се појављују и серенаде – изводе их матуранти под прозорима омиљене професорке, обично уз пратњу гитаре. У нашем граду је постојала традиција да матуранти изводе серенаде у кући свог одељенског старешине певајући његове омиљене песме и обавезно ону познату: “Учитељу с љубављу”.

Међутим, данас као да је поштовање према школским професорима смањено и традиција постепено нестаје, каже Георги Желев. Нажалост, у наше време скупа одећа и накит, моћна возила, скупи ресторани све више удаљавају матурско вече од његове некадашње чисте замисли и претвара га у демонстрацију финансијских могућности, а често и лошег укуса.

Једина ствар која је из оних времена остала јесте да се матуранти окупљају у дворишту школе и да отуда крену према месту славља – додаје кустос Музеја. – Нема више старе традиције – раније је био обичај да ученици до ресторана иду пешке, а сада их видимо како висе са прозора аутомобила. Али, истина је да није толико важно у шта ће бити обучени, којим ће аутом доћи на матурско славље него шта ће се са њима десити већ од следећег дана и да ли су на чисто шта желе да у животу постигну.

Фотографије: архива