Са корацима који тешко газе, уз музику која звучи туробно, ухваћени за руке, мушкарци и жене играју око ватре, а мртви као да су овде, поред живих. Догађа се то другог дана Васкрса.

Још од незапамћених времена житељи села Бојница, Гамзово, Градец и Раброво у Видинском крају хватају се у тако звано поменално (жалостиво) коло, а играју га за помен онима који су од прошлогодишњег до овогодишњег Ускрса напустили овај свет. У близини средњовековног манастира уклесаног у стене, у месту Алботин они изводе ритуалну игру, верујући да се сваком ко се преселио у вечност треба дати помен уз игру.

То је ритуал који се изводи на подручју око Видина под именом Златни рог. Житељи Златног рога једном годишње обилазе село у којем живе носећи портрете својих рођака који су умрли у току задњих 365 дана – прича новинар и редитељ Стефан Џамбазов. Он и његов син Давид снимили су документарни филм “Коло мртвих”. – Том приликом се играју лагана кола, а породице у којима у протеклој години има преминулих, даривају остале житеље села ишараним јајима, храном, вином, одећом. Ово није помен уз плач, јер се верује да покојници у том тренутку такође присуствују празнику, те се тог дана живи и мртви међусобно повезују. Родбина скорашњих покојника чак ставља на прозоре куће у којој су живели, њихове фотографије како би гледали напоље.

Поменална (жалостива) кола везују се за древне праксе, изводе се лаганим кораком у смеру супротном кретању казаљки сата (у песмама источне Србије помиње се слично коло које се тамо зове коло наопако – прим.прев.). Легенда о тој врсти кола сеже у давна времена када су на овим просторима живела трачанска племена. Она су своје мртве сахрањивали уз песме и весеље и вероватно су били први који су увели обичај да се уз помен „дели“ коло. Одвајкада су, видно је из веровања многих древних народа, људи замишљали загробни живот као сличан овоземаљском. Поменута традиција сачувана је махом у влашким селима, а Власи су познати по томе што поштују све везано за живот после смрти. У њиховој представи не постоји јасно изражена граница између два света – овоземаљског и оноземаљског, каже у филму етнолог Десислава Божидарова.

Није случајно што Власи себе називају романизованим Трачанима, зато и верују у загробни живот – они покојника испраћају уз посмртне дарове, уз његове најдрагоценије и најомиљеније предмете, понекад то може бити чак и телевизор. Неки од њих овај ритуал изводе за живота – окупљају родбину и пријатеље на гозбу, свештеник освештава трпезу, а онда сви изузев „главног јунака“ једу и пију. Има и таквих које своје надгробно обележје наручују још док су на овом свету.

На жалост ова традиција све више изумире – у Видинском крају у коме је задњих 30 година забележена највећа стопа депопулације, а становништво се и даље осипа, локалне власти не пружају подршку његовом неговању, па и сами мештани више не показују оно интересовање какво су некад имали за њега – каже Стефан Џамбазов. – Док је раније традиција била живаи веома раширена, па су се на  подручју Алботинског манастира на Хајдук чесми окупљали многи родови. Првог дана Ускрса су ритуал изводили свако у свом селу, а другог дана су се окупљали да би „поделили“ кола. Била је то нека врста сеоског сабора. Задњих година ова изворна пракса је замењена неким аматерским иницијативама које немају ничег заједничког са традицијом. Тако полако понестаје ова вековима опстала веза између живота и смрти, између данашњег и некадашњег света, између неба и земље – та древна, филозофска, паганска, али повезана са хришћанством традиција према којој се на Ускрс мртви и живи окупљају и крећу заједно.

И премда нехат и индиферентност уништавају и последње древне традиције, све док на овим просторима живи макар и један њихов живи сведок, он ће потврдити оно што је речено у филму: У нашем крају више живимо за мртве него ли за живе, код нас је сваки празник њима намењен. И уместо да се радујемо што је данас Васкрсење Христово, ми играмо коло за помен умрлих. 

Фотографије: лична архива