Слике Бојане Петкове су љубав на први поглед. Оне нам пружају онај осећај нежности налик оној која нас обузме кад нас зором дотакну први сунчани зраци. Млада уметница вештим потезима оживљава лепоту и рањивост огољене људске душе, љубав, хармонију и смирење отеловљени у лику жене или детета. То је њен свет. Немојте на њеним платнима тражити јарке боје, као што су наранџаста, жута, зелена… У најскровитијим деловима душе, тамо где смо најискренији, јаркост попушта пред неумољивом игром светлости и сенке. 

Настојим да своје мисли и емоције изразим кроз графику, користећи што је могуће мање боја. Сликовитост ми није у првом плану пошто ми је у процесу сликања пажња у потпуности заокупљена душевним стањем човека. Дакле, боје су као локални тон у другом плану. Слику градим помоћу технике светлости и сенке и тонова, углавном исте гаме, који се преливају на потпуно природан начин, каже сликарка.

С 8 година је Бојана Петкова на поклон добила блок за скицирање и оловке и тако се родила магија која ће дуго трајати. У тајне сликарства и уметности упутили су је професори Националне школе лепих уметности „Илија Петров“ и Националне академије ликовних уметности. А потом се родила и жеља да гледаоца сликама поведе у свој тајни свет. Бојана неуморно трага и тежи ка савршенству а гради свој препознатљив стил. Каже да је своје аквареле насликала у једном даху: 

То вам омогућава и сама техника сликања. Акварел је изразито импулсиван као изразно средство. Приметила сам да слика ништа не добија ако рад на њој потраје дуже. То ме само може удаљити од првобитне идеје, каже Бојана. 

Често испод њене кичице ничу платна на којима коњи галопирају ка дивљим, неистраженим земљама, или пак спуштене главе уживају у тренутку нежности.

Или музичари који нотама стварају пролазне светове… А ово није нимало случајно. Каже да музика заузима битно место у њеном животу, те воли да слика док слуша Шостаковича, Чајковског, Пако де Лусију… Једна од невероватних способности уметности је да испуњава снове, да нас чини такве какви нисмо, а волели бисмо да будемо. Тако су се у стваралаштву Бојане Петкове појавиле балерине – фине, осетљиве, посвећене.

Жеља за балетом ми се, нажалост, прекасно јавила. Али сам се ја упркос томе неко време бавила тиме и намеравам да наставим. То вам је велика инспирација. Много волим да гледам балетске представе. Ово је један невероватно леп свет а драго ми је да имам прилику да га преточим на платно. У ствари, на овај начин и сама постајем део те уметности, открива нам Бојана. 

Инспирацију млада сликарка црпи и из сопствених осећања, добра које среће у животу, из угодности и топлине своје куће, веселе галаме троје деце, среће.

Срећа је најбитнија ствар коју човек треба да препозна кад је има, те да се потруди да је задржи, каже Бојана. На питање како успева да усклади улогу мајке и ствараоца, пошто је свима добро познато да све на овом свету има своју цену, Бојана је одговорила: Често сликам ноћу. Потребно ми је да будем сама јер је то један другачији свет у који зарањаш када ствараш. Претпостављам да је слично и са музичарима, и уопште с уметницима. Спушта те на земљу све што би могло да ти одвуче пажњу, каже отворено сликарка и додаје да планира да наредних месеци своје поштоваоце изненади сликама рађеним уљаним бојама. То је, као што је рекла Бојана, сасвим другачија техника која пружа много више могућности и варијанти рада, а сликару омогућава да мало успори и промисли сваки детаљ унапред.

Фотографије: лична архива