На животном путу Манола Михајлова испуњава га музички фолклор планине Странџе – од раног детињства све до 60. рођендана који је обележио последњег дана овог фебруара. Одрастао је у природној средини села у планини Странџи. Каже да су његова школа били празници и свакодневица тог краја у којима је неизоставно присуствовала  музика. Зато је остао веран изворном стилу интерпретације. Љубав према странџанској традицији огледа се и у његовој мисији истраживача. Манол Михајлов је аутор књиге „Странџанска фолклорна песма“. Предстоји да се на тржишту појави њено друго, допуњено издање. Део репертоара нотирао је истакнути фолклориста Михаил Букурештлијев, који је високо оценио допринос певача развоју фолклора у публикацији „Певач Странџе – Манол Михајлов.“

Манол Михајлов је рођен у селу Граматикову код Мал(к)ог Трнова. Од детињства пева у локалном Културно-уметничком друштву, по саборима. За време студија на Хемијском факултету Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ имао је шансу да упозна истакнуту странџанску певачицу Магду Пушкарову. Њени савети у погледу сценског понашања, танчина певања типичног за Странџу, као и избора репертоара били су му од велике користи у даљем раду. Резултат је импресиван – снимио је више од 500 песама за фонд Националног радија. Он је први који је снимио изговарање одговарајућих ритуалних формула за најважније фолклорне празнике годишњег календара – на странџанском дијалекту, музичке слике Божића у Странџи, нестинарске обичаје (плес на ужареном угљевљу) . На личну иницијативу Манола Михајлова обновљен је национални сабор „Странџа пева“ у његовом родном селу Граматикову који је одржан након паузе од 35 године (први сабор је организован 1960. г).

Странџанска песма је за мене симбол корена и порекла – каже Манол Михајлов. – Она је формирала мој културни идентитет, подигла свест о значају традиције. Ја не само певам, него и црпим надахнуће из песама. Када ми је било 6 година моја учитељица Марија Јазанџијева ми је предложила да попевам, али ја сам одбио јер нисам имао цвеће на капи (како то захтева традиција). Имам пуно успомена… Када сам ишао код старијих људи, распитивао сам се о песмама. Увек бих се обрадовао кад би ме срео неки старац и рекао: „Манолчо, дођи да ти отпевам неку песму“. Са љубављу се сећам о свему што сам доживео са старијим људима у мом родном Граматикову, затим у Малом Трнову, Грудову (Средецу) и Софији – овде већ са незаборавном Магдом Пушкаровом. Од ње сам пуно тога научио. Говорила ми је овако: „Када изађеш на сцену, треба да се понашаш као уметник. Најпре ћеш да погледаш публику, онда ћеш се осмехнути, даћеш знак за почетак и тада почињеш да музику доживљаваш целим телом.“ Предложила ми је песме које је чувала да би их дала певачу, мушкарцу. Песме сам певао у летњем позоришту у Бургасу и на зборилу у мом родном селу. Оне су формирале моју личност, а прекрасне су исто као и странџанска зеленика (ендемска врста биљке позната као понтски рододендрон.)“

Превод: Ана Андрејева