Софијска галерија „Лоранъ“ се обратила стваралаштву сликара кога сматрају савременим бугарским класиком. Од данас у току месец дана посетиоци ће моћи да уживају у делима Ивана Табакова у склопу ретроспективне поставке.

„Видећете сивкасте нијансе Париза крај Сене, осетићете достојанство Табакових портрета, прошетаћете мирним созополским улицама и загрејаће вас његова шарена мртва природа.“ Овим речима историчар уметности Људмил Веселинов нас уводи у стваралачка трагања уметника који је тражио инспирацију у универзалној лепоти и издашности природе и ухватио непоновљиви унутрашњи мир истакнутих личности какве су песникиње Елисавета Багрјана и Дора Габе.

„Сликар је рођен 1901. године у Софији, у породици Бориса и Невенке Табаков – прича Људмил Веселинов. – Када је био дете родитељи су га увели у свет музике, али је у једном тренутку он одлучио да се посвети ликовној уметности. Тако је постао студент на Академији и завршио као пулен истакнутих професора Николе Ганушева и Николе Маринова. Године 1926. Иван Табаков је отпутовао у Француску, бежећи од репресалија због својих левичарских идеја. Остао је у Паризу до 1932. године, где је учио и представљао своја дела. Својим дамским портретима из 1930 . и 1931. укључио се у Јесењи салон, а годину дана касније представио је своје слике и на Салону независних. За поставку коју смо приредили у галерији „Лоранъ“ такође смо изабрали један дамски портрет који је и веома репрезентативан за његову уметност, али је по мени најзанимљивија колекција мртве природе и пејзажа Ивана Табакова.“

После повратка у Бугарску Иван Табаков је започео да слика морске пејзаже, вероватно под утицајем својих пријатеља мариниста Александра Мутафова и Марија Жекова. 1933. године приредио је прву од укупно тридесет самосталних изложби у домовини – којом је приликом приказао углавном дела из свог париског периода, као и портрете и сцене из сеоског живота.

Осим што воли да преноси на платну бројне сижеје које му прича Бугарска, сликар је много путовао светом где су усхићено прихватали његово стваралаштво. На пример, на Бијеналеу у Венецији 1942. године он је представио портрет писца Георгја Рајчева и привукао интересовање италијанске штампе. А Академија уметности у Милану га је прогласила својим почасним чланом.

„Иван Табаков је оставио запажени траг у сфери портрета и пејзажа, али га ја сматрам аутором који ствара под снажним утицајем импресионизма – наставља своју причу Људмил Веселинов. – Због тога и за мене он је сликар који тражи светлост. На париској Академији Жилијан његови професори Албер Бенар и Марсел Баше су га стимулисали да се приближи високој академској школи Старог континента, где је он открио своју љубав према портрету, пејзажу и мртвој природи. (Бенар је био међу водећим портретистима свог доба, као загрејани следбеник импресионизма.) Ето због чега Иван Табаков је изузетно занимљива личност, која је уметнички трансформисала оно најбоље што је научио на европским академијама, и код куће, на Бугарској ликовној академији где су стављени темељи његовог академског образовања.“

Богате вибрације боја, сложене поетске хармоније, живописна импресија светлости и мрака – све то откривамо после продубљеног „читања“ његових слика, каже још Људмил Веселинов. По његовим речима сликар за живота незаслужено остао у сенци „бучнијих представника своје генерације“. А после његове смрти 1977. године његово је име пало у заборав. Због тога галерија „Лоранъ“ данас представља његове слике и објављује малу монографију која прича о животу и стваралаштву Ивана Табакова, у покушају да нас подсети на једног од класика бугарског сликарства којим треба да се поносимо.

Превод: Александра Ливен