Фарелијев филм „Зелена књига“ има све шансе да освоји макар једну од статуета Америчке филмске академије чија ће се церемонија доделе награда одржати крајем ове недеље. Димитар Маринов је бугарски глумац који је у улози руског челисте такође допринео да „Зелена књига“ добије 5 номинација.

Димитар Маринов је прошао кроз многе тешкоће с којим се слободољубиви и талентовани човек неминовно суочава у доба социјализма. Имао је тешко детињство пошто је одрастао у „непоузданој“, према критеријумима тадашњег система, породици, уследила су саслушања под сумњом за пропаганду „буржујских идеја“ и неуспешан покушај бекства Оријент експресом. Недуго после тога обрео се у затвору где су му гуменим чекићем смрскали прсте. Али му нико није успео одузети „сулуди“ сан – постати најбољи међу најбољима на великој светској сцени. Охрабрили су га диригент Филхармоније „Пионир“ проф. Влади Симеонов који га је, уз поштовање индивидуалности, успео дисциплиновати и његова професорка глуме Невена Коканова која му је рекла: Пут ти је толико далеки, једноставно остани на њему!

Већ у првим месецима након пада тоталитарног режима (1989), Маринов је отишао у Америку. И све чиме се бавио приближило га је за корак дуго прижељкиваном сну. Његови први кораци у свету глуме били су у позоришту у Сан Дијегу, а одвели су га до аудиције за глумце за филм „Зелена књига“ у којем глуми лика који је прототип руског челисте Јурија Тахта. Тако су двојица мушкараца који су одрасли иза Гвоздене завесе а који деле сличну судбину дочарали истинитост једног филмског лика.

Кад погледамо назад и покушамо да сагледамо редослед догађаја, видећемо да има пуно тешких тренутака, али ми је изгледа то било предодређено да проживим, каже глумац. Тако је, рецимо, породица која ме је примила у САД у саобраћајној несрећи изгубила сина рођеног на исти дан кад и ја. Они се презивају Шерли и у филму којим сам направио продор у Холивуд постоји лик који се зове Дон Шерли.

Упркос томе што на додели Оскара обично говоре продуценти, питали смо глумца шта би поручио свету с виртуелне сцене?

Прво бих цитирао генијалну икону филма Марлене Дитрих која је на додели награда рекла: „Никоме не захваљујем, сама сам то постигла“. Знам да звучи помало егоистично, истина је да су ми многи људи помогли на овом путу, али сам у крају крајева сам водио своје битке. Иначе, људима бих поручио да верују, да остану верни себи и да не одустају од онога што воле и желе, без обзира на околности.

У марту ћемо имати прилику да се сретнемо с Димитром Мариновим који ће на Софија Филм Фесту представити остварење „Фотографија с Јуки“ у којем је и сам играо. Какву Бугарску би волео да види?

Три деценије касније се Бугарска и даље срозава. Тужно је да нема шта да понуди како би се нашла на мапи Европе, о светској и да не причамо, прича с нескривеним огорчењем Димитар о својој домовини коју иначе обожава. Волео бих да провоцирам публику, пријатеље и колеге пошто је крајње време да интелигенција узме узде у своје руке. То бих желео да видим – да ми колеге и пријатељи кажу: „Важи, Митак, покушаћемо да нешто урадимо. Што да не!“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива