Прегаче су играле важну улогу у животу жене. Прва ствар у коју би увили новорођену девојчицу била је стара прегача баке по оцу – био је то обичај који је симболизовао предају снаге. Постоје девојачке и невестинске прегаче које се носе годину дана после венчања, друге пак до порођаја првог детета, има и удовичких прегача– овако прича о великом богатству тог елемента традиционалне женске ношње Тома Белев, чија прекрасна збирка прегача броји више од 300 примерака.

Познати еколог попуњава колекцију у току више од 15 година. Њему је то начин да се мало удаљи од свакодневице. Не би, међутим, обогатио збирку било којом прегачом.

Када погледам нешто, оно треба да ми одмах запне за око. Могуће је да је нека прегача веома лепа, али ако ми не дирне душу, онда неће попунити моју збирку. Мени је занимљивија прича која се може препричати када се погледа овај део женске одеће и посебно оне која је нестала до почетка ХХ века. Додуше, те су прегаче у горем стању, али показују развој женског костима и естетике што је мени као колекционару веома интересантно – каже Тома Белев.

Бугарке су некада саме израђивале одећу пажљиво бирајући материјале, боје и елементе, а прегача је била својеврсна „визит карта“ жене.

Нема ружних прегача, укус сваке жене огледа се у том одевном предмету – категоричан је Тома Белев. – Прегача је одавала порекло жене и посебно подручје у којем она живи. Што је жена била старија, то су боје биле загаситије. Перлице, вез, новчићи, кићанке, чипка – све је имало за циљ да прегачу учини привлачнијом као, уосталом, и понајвише девојке које су већ биле стасале за удадбу.

Прегаче су истовремено и обележје статуса.

У збирци Томе Белева има како богато украшених прегача од скупоценог материјала, са металним нитима, тако и прегаче сасвим сиромашних жена – једноставних и таквих које се на први поглед ничим не истичу, али је свака од њих израђена са невероватним смислом за лепоту коју жена поседује без обзира на сталеж и имућно стање.

Веома импресивна је једна прегача за свечане прилике од црвеног сомота са финим, ситним везом – она је типична за подручје Сакара /планинског предела на југоистоку Бугарске/.

Та прегача је ношена дуги низ година, па је ту и тамо кадифа отрцана. То значи да је жена дочекала у њој бројне празнике, па је баршун излињао.Било би лепо да више жена има толико много лепих повода за празновање – поручује Тома Белев.

Јединствена у колекцији г. Белева је прегача са приказом пчеле – једног од најдревнијих симбола Богиње Мајке.

Други интересатни примерци су једнобојне тамне прегаче са венцима цвећа које се појављују уXIX веку. Велика реткост су и невестинске прегаче јер по традицији жена није сахрањивана у одећи типичној за старије жене, него у одећи у којој се венчала пред Богом.

Има и таквих прегача које Тома Белев избегава да сакупља:

Осим као поклон у мојој збирци нема дечје прегаче. Она је у породици по правилу преношена са девојчице на девојчицу. Када је на продаји дечја прегача, немам жељу да је купим јер то значи да у породици није било женског чељадета или пак да та породица не мари за вредност очувања традиције кроз генерације. Мене то растужује – каже Тома Белев и наглашава да је за њега смисао збирке у преношењу информације, васпитавању укуса и смисла за естетику:

Та времена су давно прохујала, ми тај свет можемо разазнати само по тој одећи која је сачувана до данашњег дана. Није остало много материјалних носилаца укуса људи из оног доба. Вреди их чувати и приказивати, јер су они изузетно надахњујући – убеђен је Тома Белев.

Превод: Ана Андрејева