Животна прича 25-годишње Маријете Милеве подсећа на сценарио филма. Са 19 година је отпутовала у САД у настојању да оствари свој сан да постане глумица. У току три године борила се са надлежним органима за добијање дозволе за рад и баш оног дана када ју је добила, судбина ју је на улици срела са њеном будућом великом љубављу. Она је већ 5-6 година живела у Лос Анђелесу и као члан Њујоршке филмске академије снимала се у филму и серији у Америци, док је њен младић Цонко дуге године провео у Енглеској. Они су решили да се врате у родни град Добрич. Више је разлога за то - љубав, породица и пре свега мирнији живот.
Данас су Маријета и Цонко поносни власници домаће пекаре у Добричу.
Приликом једног нашег путовања у Милано заљубили смо се у једну врло симпатичну мајушну пекару. Питали смо се зашто не бисмо овакву пекару направили у Добричу тим пре што у нашем граду нема ничег сличног што би имало европски изглед, овако Маријета прича о настанку идеје. Решили смо да пробамо, било је у ствари теже него што смо очекивали, али смо сада срећни. Додуше, у нашем граду има пекара у којима можете купити разне врсте доброг хлеба, али ми више користимо путер лиснато тесто, и, наравно, нудимо типичне за подручје Добрича сеоске типове хлеба као и интегрални и хлеб од црног пшеничног брашна. Бугари су прилично конзервативни, траже пре свега оно што им је познато, па је зато тешко пробити се нечим нетипичним. Стога сада у понуди имамо претежно класични сеоски хлеб, пецива са нешто нетрадиционалнијим додацима као што су плетенице са сирупом од клена.
Да ли је лако покренути бизнис у Бугарској?
Мислили смо да неће нам бити тешко да остваримо своју идеју – најпре треба разрадити визију, онда изабрати начин на који ће реклама стићи до потрошача, организовати промоције и на крају продати производ – одговара Маријета и додаје: Наишли смо на пуно препрека кад су били у питању контакти са институцијама, финансијама и реализацијом. Није нам био лако али смо постепено успели. Део ентеријера и екстеријера смо урадили сами. Лого са житним класјем ручно је израдио један наш пријатељ. Желели смо да буде нешто домаће, право и блиско к срцу људима.
Поред Маријете и Цонка у пекари раде и две девојке – Елица и Владимира.
Маријета је нам испричала забавну причу о првом дану пекаре: Мислим да је овај хибрид Запада и Истока испао интересантан. Има се шта научити: од баварских пекара, од француских мајстора хлеба и пецива. Признајем да никад нисам намеравала да имам у понуди класичне бугарске питице и кифлице. Првог дана када смо отворили нашу пекару, 26. фебруара прошле године, били смо припремили велики избор– праве француске кроасане са маслацем, са чоколадом – млечном и црном, са маслинама, онда обиље немачких посластица и хлебова. А први клијент који је ушао зачудио се: „Ма ви немате питице” и ...изашао је. Испоставило се да се човек не може пуно удаљити од корена и онога што клијенти траже.Имамо у понуди 15-ак врста пецива, 10-15 врста хлеба, велику лепезу слаткиша. Настојимо да укус свих производа буде близак домаћем, такво нам је уосталом и име.
На питање да ли је икад зажалила што се вратила у Бугарску, Маријета саосмехом одговара:
Не, никад нисам зажалила. Још увек путујем и враћам се, али сам овде нашла мирније место. Долази тренутак када осећаш потребу за најмилијима, за породицом и родбином, за лепим емоцијама. Руку на срце, у развијенијим земљама су односи прилично окрутнији.Раније нисам мислила да ћу се вратити у Бугарску, понајмање у Добрич. Али сам сада срећна оним што радимо. Мени та пекара даје шансу да будем креативна и иновативна. Лепо је када човек ради нешто што је јединствено и када у њега уграђује срце. А најлепше је када нађе своје место на свету.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: лична архива
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле године, у иностранству живи око 2,8 млн наших сународника. Према последњем попису становника из 2021...
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
У сени прошлонедељног одобрења новог састава Европске комисије, који је пре два дана званично преузео дужност, остало је још једно значајно дешавање –..