Животна прича 25-годишње Маријете Милеве подсећа на сценарио филма. Са 19 година је отпутовала у САД у настојању да оствари свој сан да постане глумица. У току три године борила се са надлежним органима за добијање дозволе за рад и баш оног дана када ју је добила, судбина ју је на улици срела са њеном будућом великом љубављу. Она је већ 5-6 година живела у Лос Анђелесу и као члан Њујоршке филмске академије снимала се у филму и серији у Америци, док је њен младић Цонко дуге године провео у Енглеској. Они су решили да се врате у родни град Добрич. Више је разлога за то -  љубав, породица и пре свега мирнији живот.

Данас су Маријета и Цонко поносни власници домаће пекаре у Добричу.

Приликом једног нашег путовања у Милано заљубили смо се у једну врло симпатичну мајушну пекару. Питали смо се зашто не бисмо овакву пекару направили у Добричу тим пре што у нашем граду нема ничег сличног што би имало европски изглед, овако Маријета прича о настанку идеје. Решили смо да пробамо, било је у ствари теже него што смо очекивали, али смо сада срећни. Додуше, у нашем граду има пекара у којима можете купити разне врсте доброг хлеба, али ми више користимо путер лиснато тесто, и, наравно, нудимо типичне за подручје Добрича сеоске типове хлеба као и интегрални и хлеб од црног пшеничног брашна. Бугари су прилично конзервативни, траже пре свега оно што им је познато, па је зато тешко пробити се нечим нетипичним. Стога сада у понуди имамо претежно класични сеоски хлеб, пецива са нешто нетрадиционалнијим додацима као што су плетенице са сирупом од клена.

Да ли је лако покренути бизнис у Бугарској?

Мислили смо да неће нам бити тешко да остваримо своју идеју – најпре треба разрадити визију, онда изабрати начин на који ће реклама стићи до потрошача, организовати промоције и на крају продати производ – одговара Маријета и додаје: Наишли смо на пуно препрека кад су били у питању контакти са институцијама, финансијама и реализацијом. Није нам био лако али смо постепено успели. Део ентеријера и екстеријера смо урадили сами. Лого са житним класјем ручно је израдио један наш пријатељ. Желели смо да буде нешто домаће, право и блиско к срцу људима.

Поред Маријете и Цонка у пекари раде и две девојке – Елица и Владимира.

Маријета је нам испричала забавну причу о првом дану пекаре: Мислим да је овај хибрид Запада и Истока испао интересантан. Има се шта научити: од баварских пекара, од француских мајстора хлеба и пецива. Признајем да никад нисам намеравала да имам у понуди класичне бугарске питице и кифлице. Првог дана када смо отворили нашу пекару, 26. фебруара прошле године, били смо припремили велики избор– праве француске кроасане са маслацем, са чоколадом – млечном и црном, са маслинама, онда обиље немачких посластица и хлебова. А први клијент који је ушао зачудио се: „Ма ви немате питице” и ...изашао је. Испоставило се да се човек не може пуно удаљити од корена и онога што клијенти траже.Имамо у понуди 15-ак врста пецива, 10-15 врста хлеба, велику лепезу слаткиша. Настојимо да укус свих производа буде близак домаћем, такво нам је уосталом и име.

На питање да ли је икад зажалила што се вратила у Бугарску, Маријета саосмехом одговара:

Не, никад нисам зажалила. Још увек путујем и враћам се, али сам овде нашла мирније место. Долази тренутак када осећаш потребу за најмилијима, за породицом и родбином, за лепим емоцијама. Руку на срце, у развијенијим земљама су односи прилично окрутнији.Раније нисам мислила да ћу се вратити у Бугарску, понајмање у Добрич. Али сам сада срећна оним што радимо. Мени та пекара даје шансу да будем креативна и иновативна. Лепо је када човек ради нешто што је јединствено и када у њега уграђује срце. А најлепше је када нађе своје место на свету.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива