Она помирено седи у тамном салону, али јој је душа тамо, где светлост уздиже глумце у небеса. Јер је постигла општење са етеричном материјом која инспирише ствараоце.
Антоанета-Марија Стојанова је свој живот посветила малој породичној књижари у пловдивском селу Браниполе и позоришту. Откако је као средњошколка видела у Народном позоришту поставку „Сако од велура“ познатог бугарског књижевника и драмског писца Станислава Стратијева она увек улази у позоришну салу са страхопоштовањем и узбуђењем. Тада се заљубила у предивни и загонетни мирис сцене који је подсећа на храм.
„Када сам први пут крочила на велику сцену Народног позоришта – увела ме командант сцене госпођа Златка Банева – скинула сам ципеле, прошетала се и осетила као да сам у Божјој обитељи. Десило се то пре 200. изведбе поставке „Хашарије“ нашег народног песника Ивана Вазова у режији Александра Морфова, која је тада играна у знак сећања на рано преминулог глумца Петра Попјорданова. И тада сам осетила речи, глумачку игру и душу.“
Већ седам година Антоанета-Марија инспирише позоришне поклонике – формирала је групу путујућих гледалаца са којима обилази софијске сцене, која расте из дана у дан. „Када можеш поделити магију са више људи, она постаје снажнија и лепша“, убеђена је она.
На почетку је ишла у позориште са друговима, онда је девет љубитеља Мелпомене путовало до Софије минибусом, док је прошлог месеца Народно позориште „напало“ 118 гледалаца која су допутовала са два аутобуса. Организатор тих „инвазија“ је Антоанета-Марија – она купује карте, она обезбеђује превоз и често пута за то троши читав профит књижаре. Али та њена посвећеност није остала непримећена. Није случајно што јој је редитељ Александар Морфов поклонио један од својих „Аскера“ (реч је о позоришној награди коју глумци додељују својим колегама) речима: „За свет који ствараш!“. Мада Марија-Антоанета скромно каже да не заслужује то признање.
„Јер други раде много више. Ово моје је прашка у свемиру. Само настојим да омогућим људима да у овим тешким временима доживе нешто истинско. Да видите њихову срећу! На повратку сви у аутобусу певају. Не можете замислити шта је када 50 људи запева песму из поставке „Хашарије“ – „Бели коњ“. То им осмишљава дане и они се у мислима још дуго враћају том радосном доживљају – недеље пролазе, а они ми се јављају са речима захвалности и кажу да никада пре нису осећали снагу позоришне магије. То су људи са 50-60 година – лекари, адвокати, који никада нису улазили у Народно позориште. Ја им увек објашњавам шта да гледају, шта да прочитају, а после представе организујем састанак са глумцима – право је задовољство да се дотакнеш њих, да их загрлиш, да се са њима сликаш, да их осетиш поред себе.“
У својој књижари у селу Браниполе Антоанета-Марија је издвојила један кутак који зове „Позоришни олтар“. Тамо су њене фотографије са великим глумцем Велком Каневим, са омиљеним Петром Попјордановим, чија ју је смрт јако уздрмала те му је она посветила слике и поему у којој свака реч почиње словом „П“. Али кога ставља на постоље?
„Не, не могу да издвојим неког – сви су глумци једна целина. Али је за мене редитељ Александар Морфов великан. Било шта говорили о њему, сама чињеница да се његове поставке изводе годинама (чак 16 година)и увек у дупке пуним салама, довољно је сведочанство његовог геније. О неким се поставкама пуно прича, али се дају само годину дана. Код њега то није тако. А људи их доживљавају свом својом суштином, затајеног даха.“
Након неколико месеци позоришни ходочасници ће изабрати најбољег глумца коме уручују своју „фан статуету“, а тренутно се припремају за ново културно путовање. Дестинација је позната – Народно позориште у Софији. Циљана поставка је „Покушај летења“ Јордана Радичкова. И са њима ће Антоанета-Марија по ко зна који пут седети у тамном салону. „Тамо се осећам добро. Ја сам малена за сцену“, каже она.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: лична архиваПрема народним будитељима осећамо захвалност и дивљење, доживљавамо их као једне од најзначајнијих личности наше историје, јер нам буде осећај националног заједништва. Међутим, шта се крије иза појма "будитељ", који архетип и зашто је данашњи Дан..
Село Коњовец, у околини Шумена, обележава 160 година од оснивања најстарије ергеле у Бугарској. Прославе на ергели почињу 1. новембра, где ће представници Министарства пољопривреде и хране и Државног фонда за пољопривреду уручити одликовања..
Особе са менталним потешкоћама представиће своју јединствену визију архитектонског наслеђа Софије у оквиру фотографске изложбе „Архитектонске приче старе Софије”. Изложба ће бити отворена 1. новембра у Културном простору Централних хала у Софији, у..
У недељи током које се обележава Мечкиндан, Светски фонд за заштиту природе (WWF) Бугарска усмерио је пажњу јавности на шест младунчади медведа сирочади,..