У последње време живот бугарских возача постаје све тежи и пун је опасних кривина. Повећана је цена пореза за стара возила која чине више од 75% од свих 3 милиона аутомобила који саобраћају у Бугарској. Онда су индиректно повећали и цену обавезног осигурања од ауто-одговорности увођењем система „бонус-малус“. Свакако то се неће десити одмах, а тек након неколико година, али већ сада возачи треба да „направе рачуне“ и да размисле да ли вреди да те прво саобраћајна полиција казни или чак да ти узме возачку дозволу те да онда плаћаш скупље осигурање, или пак је боље да возиш опрезно и паметно, поштујући, колико је то могуће, правила саобраћаја. Такси возачи у Софији пак се жале да дневне и ноћне тарифе за превоз путника које је одобрила општина већ не покривају трошкове за скупа горива. И најзад, бугарски међународни превозници су добили од Европске уније „црвени картон“ усвајањем новог Пакета о мобилности 1, који је познатији као „Закон Макрона“ по имену француског председника. У ствари, државе као што су Француска и Немачка, забринуте конкуренцијом фирми које послују у међународном теретном превозу у осталим државама чланицама, где су путни трошкови нижи, наметнуле њиховим послодавцима да својим запосленима на службеном путу плаћају минималну цену рада која је утврђена у земљи у коју путују. Текст предвиђа такође да недељни одмор возача буде ван возачке кабине. Они треба да се враћају у земљу где је и седиште њихове фирме најмање једном у четири недеље, осим у појединим ванредним околностима. Тај пакет мера који има претензију да је „социјалан“ и да брани права и интересе возача независно из ког дела Европе потичу, у ствари је непримењив у Бугарској и избацује са европског тржишта наше превознике. Он толико диже лествицу да само моћна транспортна предузећа из развијенијих европских држава могу да себи приуште луксуз да га поштују. Што се тиче малих бугарских фирми са по 1-2 теретњака, оне не располажу средствима, потребним за примену нових регулатива, које иначе имају претензије да поштују принципе слободног тржишта и да су усмерене спречавању дампинга.

Иначе, Бугари воле да обилазе земљу и Европу колима. И не само то, нашим старим и запостављеним путевима лудују љубитељи „високе брзине“. То повећава опасност од саобраћајних несрећа, а по броју жртава у њима Бугарска је прва у Европи. Да би постојало рангирање земаља по лошим путевима, ми бисмо сигурно били на челу, пошто и саме власти признају да је 25% републичке путне мреже у стравичном стању и практично је неприхватљива за путовање аутом, камионом или аутобусом.

Све то је нервирало бугарске возаче и многи од њих су преплавили улице већих градова, а блокирали су и значајне путеве да би одбранили своје интересе. Већина Бугара је подржала њихов протест, али на позадини више манифестација незадовољства условима живота и сиромаштва, они нису били у центру пажње јавности. Засада званичне власти су решене једино да бране права наших међународних превозника у односу на „Макронов закон“ , али није сигурно да ли ће успети. У најбољем случају могу да договоре неко одлагање његове примене. Због тога домаћи превозници прете протестима са камионима у самом Бриселу.

Диктатор Стаљин је током Другог светског рата рекао да једина ствар са којом се не може снаћи су возачи. Сада више нема диктатора, ни светских ратова, али бугарски возачи имају пуно проблема и жеља и очекују да власти испоље бар неко разумевање и донесу мере како би подржале једну заиста важну и конкурентну грану националне привреде.

Превод: Александра Ливен