Изгубљени рај рађа чежњу за оним лепим и савршеним светом, за којим жуди душа сликара. И онда се за њу, смирену, у једном коначном тренутку стваралачке агоније, одшкрињују двери еденског врта – сасвим мало, како би дозволиле уметнику да преко свог ограниченог, људског погледа зави унутра те да пренесе на платно божанствене ликове. Ала се та привилегија даје тек мало Богом изабранима.
Ако погледамо слике Валерија Ценова, открићемо једну имагинарну васиону, прожету мистичким симболима. Преко „Тајних вртова“ са њим закорачујемо у сакрални простор наше душе, која сања за једним узвишеним светом. Циклус „Античка мора“ пак препричава древне бајке, а његови женски ликови – продуховљени, светли и чисти, нас подижу у висину.
„Симбол мајке-земље – стварања, рађања живота – присутан је у мојим женским ликовима – каже сликар. – Тешко да постоји израженији архетип од овог, јер је нас мајка родила и сви живимо на Земљи. У женским ликовима ја откривам лепоту и хармонију заједно са једном унутрашњом снагом коју дарује сама природа, једну животну енергију која ствара све око нас и нас саме. Те су сугестије, емоције и облици изведени већ у античко доба, а касније преиспитани каноном православне иконе.“
Управо у лику Богородице сликар открива онај духовни елеменат који га је у раним стваралачким годинама одвео до иконе. На почетку новог миленијума он је провео месец дана у тихој обитељи на Светој гори, где је претварао ликове светаца за изложбу „Дотакнути се Атоса“. Ускоро након тога су му предложили да направи икону Светог Клода за једну параклису у Безансону и лик Светог Јована Крститеља у бугарској Гвозденој цркви у Истамбулу.
„Икона Светог Клода из Безансона је рађена за француску обитељ надомак швајцарске границе – прича Валери Ценов. – Дотле његов лик није претваран на икони, јер говоримо о католичком свецу. Али пошто је он живео у VII веку, ипак је било могуће израдити икону према канонима православља а на бази минијатура и неких цитата из његовог житија. Лик Светог Јована Крститеља пак је осликан на наруџбину Луке Станчева који је пуно тога направио за бугарску заједницу у Истамбулу и посебно за бугарску цркву Светог Стефана. Икона није велика и на њој Јован Крститељ је приказан као пустињски анђео.“
Иако рођен у северозападним пределима Бугарске, Валери Ценов је нашао свој животни и стваралачки „азил“ у Пловдиву – који је дом много истакнутих бугарских уметника. Заљубио се у Пловдив још док је био ученик гимназије ликовних уметности и дан данас тај антички град разоткрива пред његовим очима нове и нове тајне историје и културе које изазивају његово усхићење. Управо у Пловдиву, где је и професор на Ликовној академији, он је открио онај аутентични свет који му дарује љубав. Због тога нису случајне и уметникове речи да једну слику треба зачети са љубављу, како она не би била мртворођенче.
„Чим стане испред белог платна сликар доживљава безброј емоција – наставља Валери Ценов. – Јер је бело платно каос у који он треба да закорачи и да у њему створи свој простор. Али данас бих рекао да није довољно зачети једну слику са љубављу – она треба да буде завршена са благошћу, како би осмислила своје присуство у реалном свету. Све у свему, сликар стоји на граници између духовног и земаљског и црпи ликове из света идеја и мисаоног посматрања које онда помоћу боја претвара у стварност на платну.“
Изванредно поштован у Француској, данас Валери Ценов представља своју нову изложбу тамо – у културном простору Porte rouge у Стразбуру. За њу он је припремио слике из циклуса „Античка мора“ и „Живи свет“, а под насловом „Пети елеменат“.
Превод: Александра ЛивенФотографије из личног архива
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..