Написан архаичним, сликовитим и папреним језиком, „Северозападни роман“(„Северозападен романь”) не дочарава само стварност најсиромашнијег краја Бугарске – са мртвим селима у којима преживљава живот шака стараца и са аветињским градовима чији се број повећава због недостатка посла, већ приказује целовиту слику савремене Бугарске, ван неколико острва стабилности, како их назива аутор.

Стојан Николов – Торлак пише свој роман на северозападном дијалекту, јер он најбоље приказује поглед на свет људи из његовог родног краја. А такође и зато што се само написано може очувати. Међутим, при презентацији живота у северозападном делу наше земље аутор не остаје заробљен у клишеима о некаквим примарним људима познатим по сликовитом језику него представља тачку гледишта која открива дубоку душевност људи из северозападног краја – много богатију и различитију од осталих.

Непристојне речи и помало груб однос су само на површини – каже аутор. – Одоздо су ствари које су се миленијумима нагомилавале, ствари које воде ка веома богатој културној бази и сасвим другачијем погледу на свет. Људи са северозапада земље су директни и отворени, отворене душе и срца. Они ће свакоме помоћи - нема везе да ли га познају или не, али с друге стране, никога неће поштедети свог мишљења – неће се лицемерно понашати нити ће ишта поменути на заобилазан начин. Људи са северозапада земље понекад изгледају чак застрашујуће. И ако их човек види како се свађају са својим земљацима, помислиће, да у овом крају живе сурови, непријатни, увек намргођени људи. Али није тако, иако су отвореност и мушки однос – без недоречених речи и лицемерја, прво што упада у очи.

Да ли је, међутим, колоритан језик људи са северозапада земље обликовао њихову душевност и придао самобитност (у њему присуствују речи као што су „буцуњак“ („буцуняк”) – надувен, намргођен, непријатан човек, „куртулисам“ – смирити се, опустити се, „скоросмртница“ („скоросмрътница“) – веома јака домаћа ракија)? Или обрнуто – језик је функција суштине људи?

Језик је у великој мери очуван, јер је слично  централном родопском, трнском и странџанском крају, северозападни део Бугарске изолован из чисто географских разлога  – сматра Торлак. – Зато су се ове речи вековима формирале и градиле менталитет. Истина је да људи стварају речи, али и изражајна средства приказују људе и њихов однос према свету.

Стојан Николов је себи наденуо надимак Торлак због чињенице да је његов отац припадник етнографске групе насељене на подручју Белоградчика, Чипровца, Берковице, као и због тога што је сам он, рођен у Монтани, као дете летњи распуст проводио у селу Говежда (у северозападној Бугарској). И мада и даље снажно воли свој крај, писац је један од бројних економских исељеника из најзаосталијег региона у Бугарској. 

Главни разлог је што је северозападни крај коришћен као место за спровођење лабораторијских експеримената социјализма и отровна индустрија је бачена управо тамо – објашњава писац. – Људи су напустили мала насељена места и отишли да раде у фабрикама, а након промене политичког система, показало се да су те исте фабрике неефикасне и угашене су, а радници су остали без посла и хлеба. Земљишта широм земље су била окупирана и у рукама буквално неколико фамилија. Тако да ако данас човек жели да ради у северној Бугарској он мора да буде нечији радник – међутим, тамо се цена рада вештачки одржава на ниском нивоу. Зато су и људи, одвојени од својих корена, почели да срећу траже у великим градовима или у иностранству.

Расути смо по целој Бугарској и по целом свету, додаје Торлак, који тренутно пише трећи наставак књиге о суровим и непопустљивим људима чији многолики живот не може да стане само у један роман.

Превод: Албена Џерманова