Недалеко од града Великог Трнова, у северној Бугарској, постоји идиличан свет који љубављу мења чак и људе каменог срца.

На фарми Вере и Виктора живе најсрећније животиње на свету које, кад овде дођу посетиоци, све заједно похрле према њима да им пруже своју нежност и топлину.

Пре 15 година у селу Хотница супрузи су основали своје газдинство тако што су дали дом животињама немиле судбине – нежељеном од своје мајке и остављеном на милост и немилост јагњешцу, инатљивом магарчићу кога је чекала кланица. Данас код њих слободно трче коњићи, овнови, мала јагњад, ћурке, пси и с нестрпљењем очекују да са гостима – децом и њиховим родитељима који су овде дошли на сат-два, поделе свој свет.

90% животиња смештено је ту као младунчад. Узгајали смо их у соби, мењали им памперсе… било је пуно бесаних ноћи. Зато ме све оне сматрају својом мајком – каже Вера Трендафилова. – Ја сам мама овца, мама крава, мама коза итд. Родитељ је тај који први детету описује како изгледа свет. И ја сам „својој деци“ на фарми причала да је срећа свугде, да су људи добри и пријатељски расположени, да сунце увек сија – очито сам их добро “слагала”.

А пошто наше животиње живе у хармонији и слободно, када дође неки гост, оне га често дочекују гостопримљиво али и бујно. Умиљавају се, хоће да их мазе, трљају главе о њих.  А људи се забављају  и осећају се срећним.

Поред имена која дају свакој животињи, Вера и Виктор им пружају и шансу да покажу свој пуни потенцијал, индивидуалност и карактер. И нема ничег необичног у томе што се понекад у кишном јутру сви окупе у штали да би послушали одломке из своје омиљене књиге „Хобит“.

Ово је била идеја нашег сарадника Ростислава Аврамова - да тако сложено штиво прочита „Бременским музикантима“ – сећа се газдарица фарме. – Док он чита у књигу се био загледао магарчић Мирко, пас по имену Нуша је шапу ставио на његова колена и пажљиво је слушао, док је свеприсутни јарац Андреј замишљено затварао очи. Био је ту и ован Рајко који је као младунче бачен на улицу – јер је имао дистрофију мишића па је ходао на коленима. Месецима смо се борили за његов опоравак – давали му инјекције, ставили грудњак само да би он сам поверовао да његове ногице могу да ходају. Данас је Рајко диван ован и сви му се од срца радују.

Једног дана су коња по имену Бинго спопали трбушни грчеви и док стигне лекар о њему се побринуо четвороноги другар.

Из неког разлога коњ се допао псу и овај се од њега није одвајао – прича Вера Трендафилова. – Када су Бингови болови били неподношљиви и видело се да се он већ предаје, овај пас је лајао и скакао му по глави не би ли се болесник дигао на ноге. Познато је да се у случају трбушних грчева коњ мора кретати – иначе би умро. Пас, који се ниоткуд ствиро, увек је био уз Бинга. Због тога смо му дали име Шадоу – Бингова сенка. Када се коњ осетио нешто боље, везали смо га ужетом дугачким 10 метара за једно дрво и покушавали да га натерамо да хода. И онда се десило право чудо које никада нећу заборавити! Шадоу је ухватио крај ужета и покушао да поведе Бинга – уплашио га једним штапом који је угледао на земљи, само да би његов друг кренуо. И успео је!

Вера верује да тек предстоје озбиљна открића о интелигенцији животиња. У прилог томе цитира некада прочитане речи: животиње су наша браћа са којима се заједно радујемо лепоти живота на земљи и носимо с невољама.

Превод: Албена Џерманова