Ових дана је поводом усвајања Државног буџета за 2019. годину у парламенту председник бугарске владе Бојко Борисов изјавио да Бугарска никада до сада није била у бољој кондицији. Ако је веровати макроекономским показатељима какви су буџетски дефицит, инфлација, јавни дуг, номинални раст зарада, стопа незапослености итд., могло би се рећи да је ова тврдња премијера тачна. Стога је некима можда и тешко објашњив протестни талас који је последњих дана запљуснуо земљу. Не постоје велики град или ауто-пут који незадовољни грађани свакодневно не блокирају. Протестне акције су назване „спонтано организованим преко друштвених мрежа“, али су оне добиле подршку и левичарске опозиције.

Главни захтеви су економске природе, али са политичким укусом. Најопштије речено, Бугари не желе да и даље буду најгоре плаћени грађани ЕУ са 52% просечног животног стандарда у Унији и супротстављају се лавини поскупљења последњих месеци која не наговештавају ништа добро за њих у непосредној будућности, а посебно у зими која стиже. Јер се поскупљење највише осећа на гориву, чија цена прати осцилације цене на светском тржишту, али зараде и остали приходи не гарантују финансијски конфор који је карактеристичан за развијене европске земље. Поскупели су струја, гас, гориво. Они остају најјефтинији у ЕУ, али ни то није утеха Бугарима од којих њих пола милиона преживљава са минималном месечном зарадом од 260 евра.  Да и не говоримо о пензионерима чија просечна пензија не достиже ни 200 евра.

Упркос најављеном повећању зарада у буџетском сектору за 10% од 1. јануара идуће године и повећању свих старосних пензија за 5,7% од 1. јула, гнев Бугара који протестују се не стишава. Незадовољство нису ублажили ни значајан раст и предстојеће повећање зарада просветних радника. Једноставно желимо да имамо нормалан живот и да нас више не сматрају сиромашним рођацима Европе, кажу учесници протеста, иако се иначе национална привреда добро развија. Самоуверене и ниподаштавајуће изјаве високих званичника владајуће партије ГЕРБ да свако има право да протестује их још више иритирају. А повећање цена што још више отвара пут инфлацији која износи скоро 4% и сваког дана једе дохотке потрошача је скоро свакодневна појава. Повећани су порези на половна возила, а 90% Бугара вози управо таква возила, предстоји повећање и цена осигурања од ауто-одговорности, а због раста цена енергената полако расте већи део потрошачких цена. Поскупљење грејања ћемо тек осетити у зимским месецима.

Догодине паралелно са изборима за Европски парламент у Бугарској ће се одржати и избори за локалне органе власти. Ако се тенденција поскупљења задржи дотада и ако се ефекат предстојећег повећања зарада покаже недовољним за осетно побољшање животног стандарда, доћи ће до уздрмавања владајуће коалиције. Не смемо заборавити да премијер Борисов већ има горко искуство у тој сфери, када је његова прва влада 2013. године пала услед народног незадовољства због поскупљења струје. Сада је на власти његова трећа влада која стално понавља да чврсто намерава да свој мандат испуни до краја и да је један од стубова њеног програма повећање доходака становништва.

Да ли ће успети, не зна се, али Бугари све више и више негодују због чињенице да лично немају никакву корист од иначе похвалних макроекономских показатеља наше земље.

Превод: Албена Џерманова