Научници су одлучили да испрате пут каракачанских каравана како би осетили слободољубиви дух једне етничке групе која је живела на овим просторима и властитим очима видели како њихови потомци негују традиције и старе обичаје.
Изложба „Путем“ која је 5. новембра отворена у културном центру „СКЛАД“ у пловдивском Дуванском граду (неколико складишта дувана у Пловдиву, изграђених 20-их година минулог века, чини ансамбл зграда познат под именом Дувански град који је постао део Европског пута индустријског наслеђа – прим. прев.) открива детаље двогодишњег истраживања спроведеног међу Каракачанима у Бугарској и северној Грчкој. Аутори истраживања су научници с Катедре за етнологију Пловдивског универзитета „Паисије Хиландарски.“
Предмет нашег истраживања су Каракачани у Бугарској као номадска заједница, прича доц. Красимира Крстанова, декан Филозофско-историјског факултета на Пловдивском универзитету и руководилац пројекта. Посетили смо представнике заједнице у Карлову, Сопоту, Сливену, а исто тако и у Комотинију, на северу Грче, како бисмо истражили на који су начин сачували успомену на некадашње стално кретање од места до места пратећи животиње. Каракачани су чобани-номади који вековима насељавају Балкан а живот им је везан за сезонску миграцију породица, родова и њихових животиња у потрази за бољим пашњацима. И без обзира на то што данашњи Каракачани живе у градовима и селима у Бугарској, Грчкој, Турској и Македонији, они остају везани за вечито путовање својих предака и представљају своје наслеђе кроз успомене, знања, песме и празнике.
И дан данас не постоји јединствена теорија о пореклу Каракачана. Према неким научницима је ова заједница почетком 19. века напустила северну Грчку пошто су се супротставили Турцима. А други тврде да су Каракачани били ти који су до последњег даха бранили Константинопољ а повукли су се 1453. године када је град пао у руке Османлија. Све до средине прошлог века су водили номадски живот у планинама, чували су овце од којих су користили млеко, месо и вуну. Справљали су сир и качкаваљ.
Каракачани су православни хришћани и поштују црквени календар, каже доц. Крстанова и додаје: Али уједно с тим они имају изузетно богату обредност која је везана за номадски живот. У јесен су се Каракачани спуштали с планине и кретали према равници Западне Тракије. По традицији, караван који се кретао према југу водила је лепо одевена жена на коњу. На свадби, пак, младожењина страна прави барјак који зову „фламбура“ а под којим протиче читаво венчање.
Некада су Каракачани живели у затвореним групама, а да се не би мешали с осталима венчавали су се искључиво унутар заједнице. Али данас већ има много мешовитих бракова. Упркос томе што је некадашња компактна заједница на овим просторима одавно постала прошлост, њени припадници и даље негују своје традиције и поштују их када празнују, каже доц. Красимира Крстанова.
Каракачани су заиста древна заједница која сматра да је сачувала некадашњи Хомеров језик, наставља она. Али постоји више тачака гледишта да бисмо на то гледали једнозначно. И данас Каракачани говоре дијалекат грчког језика – онај којим су се раније служили у породици а који је поприлично архаичан. Неки се труде да добро науче савремени, књижевни грчки језик и граде мост пријатељства између грчког и бугарског народа.
Поред живописних фотографија посетиоци ће на изложби имати прилику да виде филм „Путовање с Каракачанима“ редитељке Екатерине Минкове. Овај филм ће нам омогућити да завиримо у живот Каракачана, те да нешто више сазнамо о њиховом културном идентитету који их чини делом нашег друштва, закључила је доц. Красимира Крстанова.
Фотографије: лична архива и БГНЕС
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..