Људи који су ове године изгубили дом први пут ће дочекати Божић на улици заједно са онима који су одавно без крова над главом и већ су прекаљени у борбама за голи опстанак. Њихова постељина и прекривачи ће, као и претходних година, бити картонске кутије, а мало коме између њих ће се осмехнути срећа да се пар вечери смести у неком прихватилишту за бескућнике. То је тако јер и ове зиме неће бити довољно места у прихватним станицама за лица без смештаја. Као и због тога што већина бескућника нема личну карту зато што нема пребивалиште. А без личне исправе социјални радници немају право да сместе бескућника.

Седму годину заредом фондација “Има начина” брине о бескућницима кроз кампању “Исплети топлину”. Невољницима се деле ручно плетени одевни предмети. Циљ је да ови људи добију делић хуманости и осете да нису сами и заборављени. Фестивал “Шарена плетеница”, путем којег организација прикупља средства за бескућнике ове године ће се одржати 3. и 4. новембра у “Сердика центру” у Софији.

Наша основна жеља је да поклонимо топлину људима без крова над главом – осим вештих плетиља за нашу мисију ангажујемо и особе које не умеју да штрикају, али желе да усвоје ову вештину, па тако обезбеђујемо више топлих шалова, капа, рукавица, чарапа које делимо у зимским данима – прича Маргарита Соколова, председница фондације “Има начина”. – Жеља нам је такође да више људи сазна о нашој мисији. Током два дана фестивала мајстори штрикери показиваће технике плетења, биће изложени лепи плетени предмети, а одржаће се и модна ревија ручно плетених артикала.

Фондација “Има начина” настала је са идејом да помогне онима који су доведени у тешку кушњу бескућништва. Циљ јој је такође да подстакне државу да тим људима пружи руку како би они опет нашли начин за нормално преживљавање и смештај. Организација се бори за обезбеђење сталног крова над главом људима који живе на улици. Она предлаже да се деци без родитеља када наврше 18 година одмах омогући запослење; да се отвори више установа за социјалну заштиту за одрасле и старије; да се уведу заштитне клаузуле за лица која су подигла банковни кредит, алу су остала без посла; да држава гарантује минимални животни стандард сваком појединцу и донесе превентивне мере које би спречиле или умањиле појаве бескућништва. „Што се тиче односа државе према бескућницима, не може се говорити о неком напретку”, сматра Маргарита Соколова и додаје да би Министарство за рад и социјалну политику морало да побрине о обезбеђењу минималних услова за преживљавање. Тај проблем, међутим, није у фокусу политике коју Министарство спроводи, закључује она. Зато се 3.000 људи у целој земљи нада благој зими и милостивом опхођењу.

Та социјална група постаје све већа пре свега због погоршаних социјалних услова који су одраз целокупне ситуације у држави” – каже још Маргарита Соколова. – Све више људи није у стању да зарађује толико да би могло плаћати кирију. Не кажем да сваком треба обезбедити властити стан, али минимални услов је да свако има где да се смести.

Људи без крова над главом имају скоро нулту шансу да се запосле.

Послодавци понекад показују интерес да запосле бескућника као нискоквалификованог радника који би обављао послове на отвореном – на улици, у парковима – наставља Маргарита Соколова. – Али да таквог човека допусте у своје канцеларије – о томе не може бити говора. Многи бескућници нису у стању да обављају тешке физичке радове јер им то здравствено стање не дозвољава.

Сви ми, који понекад нисмо свесни да нам се у животу посрећило, можемо и без неког конкретног повода захвалити судбини и вратимо јој кроз добротворство.

Убоги људи се највише радују пажњи, јер се осећају изопштеним из друштва. Зато им је сваки мада и ситан гест важан – тањир топле супе или јела, добра реч, пар чарапа или рукавица – свако може да нечим помогне.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: imanachin.bg