Неколико је планина око Софије које житељима и гостима нуде одличне услове за опуштање у природи. Једна од њих је Љулин планина која је у поређењу са Витошом, у чијем се подножју налази Софија, мање позната туристима али зато, пак, представља одлично место за шетњу и уживање у прекрасним разноликим пејзажима који се отварају са њених благих падина.

Највиши врх овде је Дупѐвица – 1.256 метара.

Скоро два пута нижа од Витоше, Љулин планина је приступачнија за децу, старије људе и особе са здравственим тегобама, каже Владимир Георгијев који планину познаје још из детињства. Заљубљен у њену лепоту, он је развио пројекат под насловом „Ново светло за Љулин планину“, у оквиру којег истражује овај крај. Уверава да овде шетње највише пријају у касно пролеће и у јесен, али лепо је и зими, када снежни покривач није дебео или у хладнијим летњим даним:

„Због ниже надморске висине разлика између температуре овде и оне у градовима је мања што не претпоставља да се у најврућим месецима  у планини може наћи хладовина“.

На подручју Љулин планине има неколико активних манастира, као што су Клисурски манастир Свете Петке, Горнобански манастир Св. Ћирила и Методија и Дивотински манастир.

Овај последњи је основан 1046. године што значи да ће у 21. веку бити обележено 1000 година његовог постојања, наводи Владимир Георгијев и прича легенду о његовом настанку:

„Двојица сељака нашла ћуп са благом. Бацила га на магарца и рекла да ће тамо где магарац стане и легне на земљу саградити манастир. Магарац се срушио и предао Богу свој дух између два поточића. Тамо је основан манастир Свете Тројице, који је током векова био средиште књижевности с манастирском школом.  Манастир је за време Османске владавине на нашем поднебљу спаљиван и три пута обнављан. У садашњем облику он је од 1902. године када је велики износ новца за његову обнову поклонио цар Фердинанд. Последњих година у оквиру различитих пројеката манастир је проширен. Изграђени су нова црква и помоћни објекти за стоку. Асфалтиран је пут довде из села Михајлова што је знатно побољшало приступачност колима.“.

Пут из Горнобанског манастира води до бајног параклиса Свих светих. О њему су сведочанства скоро оскудна. Према Владимиру, он је највероватније изграђен 70. година ХХ века.

Посматрајући развој планинског региона и насеља тамо, Владимир констатује и неке негативне тенденције:

„До краја 90. година ХХ века између града Банкје и села у његовој околини  постојало је велико растојање. Данас су услед изградње нових објеката та растојања нестала. Пуно је шуме посечено, многе се стазе не одржавају и постају све теже приступачне.“.

На подручју Љулин планине депопулација је снажно изражена. Део села су удаљена од света а број становника је двоцифрени, негде чак и једноцифрени – Дељан, Златуша, Радуј, као и Мала Раковица до које не води асфалтирани пут.

Међу већим селима су Драгичево, Дивотино и Љулин. Село Љулин се налази у подножју врха Рајлово градиште (1.199 м), о којем Владимир Георгијев прича:

„Према легенди, Рајлово градиште је међу местима у којима су се Бугари борили против надолазеће османске власти у XIV веку. Данашње село Љулин је настало као резултат спајања села Рајлово и Црнел 1961. године. Део Бугара рањених у борбама је у подножју врха основао село које је добило име Рајлово. У оно време за бугарско становништво се користила реч „раја“ – дакле назив Рајово или на дијалекту Рајлово је значио „село раје“ (село обесправљеног живља).“.

Други занимљив врх  у близини врха Рајлово градиште је Криви камен који представља стеновиту формацију у облику пирамиде са које се отвара диван поглед на Витошу, а као што каже Владимир Георгијев, кад је време јасно могу се видети и брежуљци Риле и Пирина, градови Софија, Банкја и Перник, као и различита села  у котлини између планина Љулин и Вискјар и у Софијској котлини.

Иако мала, иако недовољно оцењена Љулин планина је место које вреди упознати.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Миглена Иванова и wikipedia.org