Део књижног блага које поседује Бугарска је османски архив који се чува у Националној библиотеци „Св. Ћирило и Методије“. Његови темељи датирају још од дана отварања Националне (некада Народне) библиотеке – прве културне институције код нас основане после Ослобођења, пре 140 година. Године 1909. указом цара Фердинанда званично је осамостаљено Оријентално одељење. Циљ истраживања архива је доћи до сазнања о прошлости бугарског народа у пределима Османског царства, прича Милена Званчарова – једна од укупно 6 запослених којима је данас поверена брига о том благу:

„Идеја стварања овог архива је да се у њему чувају књиге и документи написани арапском графиком и остали на бугарском тлу после повлачења Османлија - рукописи, старе штампане књиге, различити документи. Почиње циљно истраживање таквих материјала. У основи архива су колекције неколико великих османских библиотека – оне Хусрев паше из Самокова, као и библиотека из Софије, Видина, Русеа, Ћустендила“.

Године 1931., стицајем околности, обим архива је знатно повећан. Власник Фабрике папира у Кнежевини Бугарске је у Истанбулу купио 22 тоне старог папира за прераду. По пристизању папира у Бугарску је постало јасно да он, у ствари, садржи Османски архив, због чега је наређено да буде предат Народној библиотеци.

„После ове куповине наша документарна колекција на османско-турском језику је оцењена као трећа по величини у свету. Овде се чува преко милион јединица докумената, претежно на османско-турском језику али и на арапском и персијском, који се односе на различите делове Османске империје у периоду од XV до XX века. Колекција рукописа садржи око 4.000 кодекса, 2.000 књига“, – прича Милена Званчарова.

Документи који су стигли из Истанбула представљају велики изазов с архивистичког гледишта не само зато што су на страном језику него и зато што је био у питању стари папир. Стварање организованог архива тражило је пуно рада и посебне вештине – на њему је радило неколико генерација архивиста. Бугарски стручњаци рачунају углавном на своје сопствене могућности и снаге што бугарску османистику претвара у једну од водећих у свету у оно доба. Тренутна тенденција је мало другачија – држава нема дугорочну стратегију о том архиву упркос његовој вредности културно-историјског наслеђа, не крије Милена Званчарова:

„Огроман је дефицит не само што се тиче броја чланова наше екипе него и што се тиче обуке. Не постоји могућност за квалификацију у оквиру институције. Своје вештине старије колеге преносе на младим колегама својом добром вољом. Архивски рад и обрада докумената тражи добро познавање османско-турског језика који је мртав језик. Али само то није довољно. Потребно је добро познавање Османског царства – треба познавати његову административну поделу у различитим периодима, његов економски и политички развој, такође потребна су знања из области палеографије, кодикологије, дипломатике. А поред свега довде реченог, чување рукописа и старих штампаних књига захтева посебну бригу.“.

Један од разлога да овај архив остаје изван свих планова управљања културом Бугарске јесте „траг нашег односа према поробљивачу“ који је толико тежак да је оставио свој утицај и на оно што би требало да прихватимо као културно наслеђе, каже Милена и додаје: „Специфичност овог архива тражи одређени степен друштвене зрелости који ми, нажалост, још нисмо постигли“.

Истраживање докумената остварује се према приоритетним научним линијама. На пример, 40. година ХХ века у врећама које су стигле из Истанбула се налазе документи везани за национално-ослободилачке борбе, за којима се трагало, какви су рецимо они о Василу Левском, Христу Ботеву, тзв. четничком покрету у Бугарској. Најслабије истражени су документи везани за Бугарску. Међу најтраженијим и најбоље истраженим документима су тзв. дефтери – регистри који су садржали разноразне информације о становништву.

У медијима можемо наићи на информације да су за време Руско-турског рата од 1878. године руске јединице изнеле из Бугарске део Османског архива. Милена Званчарова категорично пориче истинитост оваквих тврдњи:

„За време Руско-турског рата још увек се не може говорити о архиву. Откако овај архив постоји, нико ништа одавде није изнео. Чињеница је да свака војска, посебно велика царска војска има корпус научника чији је задатак да прикупља војне трофеје. Неки су рукописи изнесени из Бугарске као војни трофеји. Али и ми имамо војне трофеје донесене из јужних делова Балканског полуострва.“.

Превод: Албена Џерманова