Ако се још нисте определили за опуштајући излет у сунчаним данима михољског лета, мислимо да би добар избор била планина Понор. То је крашки предео који се налази у централном делу Западне Старе планине. Највиши врх је Равно Буче (1.499 м) на чији облик подсећа сам назив. Простране благе висоравни Понора зарасле су у ниско растиње, чије се јесење боје преливају у нијансе зелене, смеђе, црвене и жуте боје. Около, докле поглед сеже, само пашњаци и пољане којима одјекује звук клепетуша, па човек спонтано доживи немерљиво осећање мира и слободе.

Кораци по меком тепиху мирисавих трава пробуђују унутарњу радост и данас толико често скривену романтичну страну човека. Овде је свака биљка – лековита трава, каже планинарски водич Албена Кирова. Још увек има доста шумских плодова – глога, шипка, крупног слатког дрењина, местимично и нане. О повољној клими овог подручја сведочи и то што је после студиозних климатских испитивања по наређењу цара Фердинанда I, овде, у селу Искрец, подигнуто опоравилиште и ваздушно лечилиште за плућне болеснике.

Типична за ову планину је изрешетана крашким депресијама висораван које се зову понорима, каже Албена и појашњава:

Оне су попут левака у земљи који усисавају воду. Настају на месту увирања површинских вода у подземље где оне дубе и сврдлају кроз стену и стварају пећине са разноврсним накитом: сталактитима, сталагмитима као и подводна језера. Ова лепота која се налази испод земље тек предстоји да буде проучена.

Планина Понор је веома интересантна у геолошком погледу: палеозојске стене буквално прекривају млађе мезозојске стене, прича Албена Кирова. Има слојева пешчара, одозго су кречњаци и водонепропустљиве шкриљаве стене. Када погледате пресек неких стена, чини вам се да оне нису природне формације, него изграђени зид.

Албена Кирова прича о местима на којима се види сва велелепност планине:

Моје омиљено место јесте један од врхова са којих се отвара панорамски поглед – Була (1.421 м). На једној страни представља благу висораван, а гледан из правца села Заселе личи на круну.

Интересантан је и врх Столо, који исто као и Була карактеришу окомите литице. Ако се попнеш изнад њих, осећаш се као на столици.

Друга овдашња планинарска знаменитост је Вазовљева стаза – креће из села Заселе и стиже до села Бов, а названа је по имену великог бугарског писца Ивана Вазова (1850-1921) који је волео да се шета у овом крају. Сама стаза није у добром стању – посута је шљунком, а степенице јој су високе и поломљене. Пазите када ходате, јер ће вам се поглед одмах одвојити од стазе када будете привучени панорамским погледом који се пружа одавде.

Стаза ће вас одвести до једног од највиших (око 120 м) водопада у Бугарској – Бовске Скакље – састоји се од три мања водопада која су стрмим каскадама повезана у јединствену целину.

На том месту у планини раштркане су махале са старим кућама и, на жалост, напуштеним кућама. После изградње железничке пруге становништво овог подручја почело се осипати. Многи људи су се преселили на руб планине, у Искарску клисуру, у насељена места дуж железничке пруге, каже Албена.

У планини Понор понекад можете да наиђете и на трагове трачанских тврђава и на стари римски пут, појашњава планинарски водич:

Ту и тамо је овај друм релативно добро сачуван, али су на многим местима каменови повађени и разнети. Неретко су у прошлости коришћени за изградњу кућа у оближњим селима. Исти је и случај са римским путем у Родопима који води према планинарском дому Персенк и месту познатом као Глуво камење (Глухите камъни).

Пошто је, када је у питању планина, историја у првом лицу најзанимљивија – ранац на леђа и камера на груди, па у Понор.

Фотографије: Миглена Иванова, Албена Кирова и planinar.org