Као мала се сликала са медаљама олимпијског шампиона у троскоку Христа Маркова и сањала о сличном успеху. А у тренуцима одмора – далеко од спортских сала, читала је Александра Диму обећавајући себи да ће једног дана открити тајне Париза.

Елизабет Паисијеву смо видели међу волонтерима на Светском првенству у ритмичкој гимнастици у Софији. До пре десет година је и сама с узбуђењем излазила пред публику која ју је поздрављала френетичним аплаузом, а овога пута је изабрала емоције „иза завеса.“

Са само 14 година је Елизабет постала „златна девојка“ (као што зову бугарске гимнастичарке због бројних златних медаља којим су се окитиле), а у наредних осам година је поносно носила „ту титулу.“ Учествовала је на две олимпијаде – у Атини и Пекингу, неколико светских и европских првенстава, бројним светским куповима. Освојила је укупно 75 медаља у изразито субјективном спорту у којем судије увелико одлучују о исходу такмичења.

Последњих година се предузима много тога како би се наш правилник променио, а циљ свих тих промена је да се избегне субјективизам у оцењивању, каже она и додаје да Рускиње увек уживају већу подршку.

Мислим да Бугарке не знају како да изађу на крај са стресом због чега се не могу квалитетно представити, ма колико се припремале и трудиле, каже Елизабет Паисијева. Све такмичарке су веома талентоване и надамо се да ћемо их чешће виђати на победничком постољу. Ово светско првенство на којем су оне освојиле златну, сребрну и бронзану медаљу било је једна добра вежба, припрема за олимпијаду у Токију.

Пошто је Елизабет, како сама каже, била несташна девојчица која се тукла са дечацима, мајка јој је одлучила да је одведе у спортску салу. Недуго после тога је она постала најмлађа гимнастичарка на светском првенству.

Заиста сам била најмлађа учесница на првенству у Мадриду, али то никад нисам доживела као нешто страшно, сећа се Елизабет. Ово нам је посао, од јутра до мрака смо у сали и гимнастика постаје наш живот. У ствари, ми смо као мали војници који у рат крећу како би заштитили свој труд а и онај свог тренера и, наравно, да на најбољи могући начин представе своју земљу. Сећам се да сам тада задобила тешку повреду стопала, а нога ми је била скоро па сломљена, кост ми се истањила. Али сам себи рекла да морам стиснути зубе јер смо се тада бориле за медаљу у тимском раду и знала сам да велики спортисти пролазе кроз тешкоће што их чини бољим и јачим.

Елизабет се нашла пред великим изазовом на светском првенству у Будимпешти када је Симона Пејчева осумњичена за допинг због чега је на плећа Елизабет пао велики терет – да постане лидер тима који се борио за две олимпијске квоте. Елизабет је успешно обавила поверени задатак и освојила своју најскупоценију медаљу – бронзу у вежбама са траком. Данас Елизабет живи као у бајци – припрема мале гимнастичарке у Паризу, усавршава своје вештине у савременом плесу, учествује у тренинг камповима широм света, а кроз прозоре свог стана види Ајфелов торањ.

У ствари, то је дуга прича, присећа се Елизабет Паисијева. Док сам се активно такмичила, увек сам говорила како никад нећу живети у иностранству, нити ћу бити тренер. Али као што нас живот учи: никад не кажи никад. Још као ученица четвртог разреда ја сам прочитала роман „Краљица Марго“ Александра Диме и тада сам се заљубила у Париз. Често сам се шалила да бих волела да једног дана живим преко пута Ајфеловог торња. И ето, остварила сам свој сан. Париз је за мене најлепши град на свету, без обзира на то што обожавам Софију. Француска престоница плени архитектуром и историјом, а поред тога се у њој стално дешава нешто занимљиво.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива