Бугарске кујунџије (златари) били су надалеко познати по свом знању и вештини, они су у доба националног препорода продавали накит и друге јувелирске производе укључиво и ван предела Османског царства. И мада су живели богато и удобно, они се нису одвајали од народа и помагали остварењу његовог стремљења да се избори за своју слободу. Еснаф кујунџија је активно учествовао у подизању школа у којима је настава извођена на бугарском језику и у борби за независну цркву, а то су били важни кораци на путу остварења сна о осамостаљивању бугарске државе.

Изложба у Етнографском музеју у Пловдиву приказује лепе предмете које су израдили мајстори кујунџије и дукмеџије. И док су се први бавили израдом и гравуром накита од злата, ови други су производили јефтиније предмете од месинга или бакра: свећнике, мангале, звона, аване…

Кујунџије нису једноставно занатлије, они су истовремено и уметници – каже Грозделина Георгијева, куратор изложбе „Наруквице тандрчу испод јастука“. – Златари су правили и накит од танке златне упредене жице (филигранска техника), израђивали драгоцене предмете украшене емаљем или седефом. За верске ритуале су производили предмете од сребра такође рађене техником филиграна. Овде су приказани јединствени примерци дискоса, судова за свету воду, кандила, дарохранилица - са сребрним или златним филигранским оковом.

Поред финог накита и луксузних предмета за кућу, изложба показује и технологију израде ових ремек-дела. Може се видети алат који су користили некадашњи мајстори, какав се понекад употребљава међутим и данас. Премда многи остају верни традицији неке технике полако изумиру, рецимо савијање и уплитање филигранске жице које тражи не само невероватно умеће него и  огромно стрпљење.

Процват заната почео је у 80. годинама 18. века – прича Грозделина Георгијева. – 1773. г. султан Мустафа Трећи издао је ферман којим се дозвољавало припадницима раје да оснивају еснафе и тако је дошло до успона занатства. Овај успон је један од узрока Препорода зато што су људи почели да путују, да се обогаћују, постепено се променио њихов поглед на свет и тај имућнији друштвени слој постао је окосница бугарске нације. Додуше и раније је било појединаца који су поседовали велико имање, али је тада већ наступио период развоја утицајног грађанског сталежа. Сви су се ови мајстори повиновали строгим правилима, плаћали су порезе Османском царству и путујући ван његових предела ступали у контакте и успостављали трговинске везе што је проширивало њихове видике. Управо те занатлије су у доба Препорода допринели подизању бугарског духа.

Пафте, металне копче за женски појас различитог облика су незаобилазан, упадљив накит удате жене. Пре пада Бугарске под османлијску власт пафте на појасу су носили војници, али губљењем државне независности, а самим тим и сопствене војске, накит је прешао на женски појас. И док су округле и правоугаоне пафте одавно познате на овим просторима, металне копче листоликог и бадемастог облика представљају утицај Оријента – сасвим није случајно што асоцирају на очи које одвраћају зле мисли.

Сав женски накит уосталом чине апотропеји, то су предмети који према народном веровању могу да „одбију“ зле утицаје, да скрену несрећу или одврате урокљиво око, другим речима они су амајлије за разлику од талисмана који по општем веровању доносе срећу, додаје Грозделина Георгијева, наводећи као пример почелице од сребра које скривају очи младе на венчању и служе као предохрана од урокљивих очију.

Најраскошнији је невестински накит зато што свадбени обичаји захтевају да породица младожење младој поклони пуни комплет  накита, симбола богатства и благостања куће у коју млада одлази. Један од најимпресивнијих накита на изложби јесте огрлица, за коју неки посетиоци кажу да их подсећа на хевиметалски предмет, а због њеног савременог облика. Стварно, за неке моделе је тешко поверовати да их је неко носио пре више од сто година.

Ова заиста спектакуларна и занимљива изложба која прича о занату старих златара моћи ће да се погледа до 15. новембра у Етнографском музеју Пловдива.

Фотографиje: ethnograph.info