Људи који у исхрани користе само биолошки чисте производе набављају их претежно на тзв. фармерској пијаци. Међутим, ове пијаце постоје претежно у великим градовима, а произвођачи који продају своје производе наилазе на низ препрека – од обустављених пољопривредних субвенција до превелике за њихове прилике таксе за продају на плочнику.

На фармерској пијаци своје производе продају пољопривредници, као и произвођачи меда, млечних производа, хлеба, слаткиша, конзерви, џемова, биолошког вина.

Трговцима који продају воће и поврће, пића и прехрамбене производе из увоза приступ фармерској пијаци је строго забрањен. Ипак, да ли производи који се на њој продају обавезно морају да буду биолошки?

Мој став је да није обавезно да буду био – одговара Елисавета Пандева из Фондације за биолошку привреду „Биоселена”, која сваке среде организује фармерску пијацу у згради Министарства пољопривреде у Софији. – Ако фармер не прска и не ђубри, није проблем да излаже своје производе доброг квалитета. Није битно што они нису био. На пример, такви су наши производи животињског порекла који су традиционални и произведени само од млека у сопственој фарми.

Иако је контрола пијаца поверена Агенцији за безбедност хране, из Фондације се труде да не допуштају злоупотребе продаје производа који нису власништво фармера. Лепа ствар код нас је то што произвођачи имају директан контакт са клијентом. Тако се елиминише читав ланац прекупаца и они имају могућност да своје производе продају по праведној цени, која одговара и њима и купцима, каже Елисавета Пандева.

Да би произвођач своју робу продавао на фармерској пијаци, он мора да унајми тезгу чија најамнина кошта 10 пута више од најамнине тезге на општинским пијацама, тврди фармер  Стојан Симеонов. А тако је, јер се за пијачни дан плаћа као за догађај попут митинга и демонстрација, а плаћа се још и такса за продају на плочнику, за хемијски WC, за медицинску екипу и ватрогасно возило. А сви ови трошкови неминовно дижу цену производа.

Стојан Симеонов се већ 9 година професионално бави биолошком пољопривредом. Почео је са две парцеле, а данас заједно са својом породицом и неколико радника обрађује 11 хектара под трајним засадима, луцерком и поврћем.

Наше газдинство се налази у селу Лесново, у близини града Елин Пелин – прича он. – Кад би наш рад био добро субвенционисан, могли бисмо да постојимо и да од њега живимо, али сада само 1/6 фарми добија субвенцију за биолошку производњу. Због тога су нам све године нулте и увек смисле неке шеме да не добијемо новац. Осим тога сваки дан расте цена рада, струје… купили смо земљиште на кредит тако да имамо и трошкове везане за отплату кредита. Заиста је тешко опстати ако се неко бави само овом врстом пољопривреде.

Према фармеру, биолошко узгајање захтева велике напоре, јер се не користе машине него се све ручно ради. У исто време субвенције у оквиру Програма за развој руралних подручја су ништавне, а узимање узорака и трошкови контролног органа падају на терет произвођача. Новац из овог програма се брзо потроши, додаје Стојан Симеонов. Питам га да ли очекује нешто од државе?

За ових 8-9 година не очекујем ништа – одговара он. – Сада  2 године нећемо добијати субвенције, јер нема пара, а не зна се који ће бити буџет у следећем програмском периоду. Тако да ја стварно ништа не очекујем – покушавам да се сам снађем али не знам докле ћу да издржим. 

Превод: Албена Џерманова