Документарни филм „105 минута Софије – историја града“ прича о кључним догађајима који су обележили историју наше данашње престонице која траје већ 8 хиљада година. Путовање временом представља археолошка открића, иновативна просторна урбана решења, ремек дела архитектуре и уметности, научна достигнућа, али пре свега људе који стоје иза њих.
Градивно ткиво филма чине епизоди документарне серије „5 минута Софије“ коју продуцира филмска кућа „Камен Во Студио“. Она је стартовала пре седам година и идеја је била да презентира знамените тренутке, легенде и артефакте историје и културе древног града.
„И док „петоминутке“ пре подсећају на посету часовничару у чијој је радионици видљив сваки детаљ, дугометражни филм и његови крупни кадрови личе на сателитски снимак“, каже редитељ Камен Воденичаров. Његова екипа бира изражајна средства тзв. docu-fiction жанра, који се огледа у мешању игране и документарне наративне структуре када се помоћу глумаца оживљавају историјске личности, а захваљујући анимацији, документарним кадровима и фотографијама дело задобија уметничке димензије.
Почетни кадар показује најстарији пронађени артефакт на овим пределима који је стар 8.000 година – реч је о античком насељу у данашњој четврти Слатина, као и најмодернија постројења – метро и улице, све оно што градимо око нас. У филму има и 77 глумачких „инкарнација“ – римске царице и покровитељице града Сердике Јулије Домне, кана Крума, који је укључио град у пределе Бугарске, кана Омуртага, иницијатора најранијих градњи у пределима Првог бугарског царства, севастократора Калојана, који нам је заветовао дивну Бојанску цркву – један од најпотпунијих и изванредно сачуваних споменика источноевропске средњовековне уметности, истакнутог историчара проф. Марина Дринова, који је предложио да Софија постане главни град Бугарске после ослобођења од турског ропства и многих других, међу којима свакако је и апостол слободе Васил Левски.
„Увек је рискантно представљати лик Апостола на екрану, али је његов животни пут завршио управо у Софији, где је у Драгалевском манастиру он основао један од својих револуционарних комитета, а касније је после издаје ухапшен и осуђен на смрт у градском конаку“, прича редитељ и додаје да улогу Левског тумачи млади глумац Севар Иванов који много личи на историјску личност.
Камен Воденичаров подсећа и на једну знамениту чињеницу из доба када нисмо имали национални суверенитет: „У доба националног препорода и у условима ропства наши преци су посвећивали велику пажњу образовању и прва девојачка школа основана је од бабе Недеље управо у Софији, у читалишту „Светлина“ (у преводу: светлост) – подвлачи он. – Сви знамо да и данас постоје народи који се боре за право девојчица да се школују заједно са дечацима, а ми то право имамо од 1852. године. Тј. тежњу ка образовању и приближавању културним вредностима Европе неговали су црква и школе и то је племенити чин читавог бугарског народа.“
Филм прича и о најновијој историји Софије, о сновима о праведности и илузијама након пада Берлинског зида, мада није подређен актуелној данас националистичкој реторици, тврди Камен Воденичаров:
„Националистичке нијансе псеудопатриотизма који пристижу са свих страна, категорично немају места у филму. Напротив, покушали смо да покажемо праве патриоте, неимаре савремене Бугарске. То су људи који су се школовали у Европи и Русији и сав свој таленат посветили развоју града до нивоа оне нове престонице која је била позната као „мали Беч“, а уочи Другог светског рата је постао право архитектонско чудо. Међутим, снагом погрешне одлуке град је бомбардован и порушен, а затим је кренуо другим путем и имао тешку судбину. Али је то историјски потез – град стално иде спиралом према горе или према доле – у једном тренутку економија је у процвату и људи живе добро, а у другом – све се срозава. Због тога ми настојимо да сагледамо лица људи око нас, јер је то наша Софија, јер је то тренутак у којем живимо данас, овде и сада. И треба да памтимо да се тај циклус успона и срозавања наставља и дан данас, због чега морамо да будемо снажни не само када смо доле и згажени, него и када живимо релативно добро и да не обраћамо пажњу глупостима.“
Превод: Александра Ливен
Фотографије: лична архива
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..