Они називају Бугарску „прадомовином” и само у једној речи стане родољубље које наслеђују рођењем. А пошто њихов патриотизам извире из срца он је, исто као и љубав, тих.

Викторија Војтович је извођењем песме „Где је мој драган” расплакала жири музичког такмичења „Глас Бугарске”. Викторија долази из Тараклије – града у Молдавији чије претежно становништво чине етнички Бугари. Говори језик својих предака, попут њих љубоморно чува памћење на све што је бугарско, на све што је некада после сеобе њених предака за време Руско-турског рата (1768-1774) пренесено, а касније обогаћено.

Много волим бугарски фолклор и велика ми је жеља да певам народне песме, тим пре што и моја мама добро пева – каже она. – Волим те песме, јер оне у себи носе дубоки смисао везан за патриотизам а у њима се пева и о историји бугарског народа. Народне песме ме подсећају да су моји преци такође из Бугарске.

Бесарапска девојка је завршила историју, неко време се школовала у Бугарској али се определила за повратак у Тараклију да би радила са младим људима и њима преносила љубав према домовини, култури и традицијама. Такође, и да би организовала културне догађаје какви су, на пример,  музичко такмичење „Облачићу бели” и фестивал на који деца из околине долазе одевена у народне ношње и кроз песме и игре представљају бугарске обичаје.

Овде сви говоре бугарски језик иако је то дијалект – каже још Викторија. – Као центар бугарске културе у Молдавији Тераклија чува тај језик преко поштовања традиција и организовања различитих догађаја намењених претежно деци и уз помоћ бугарских школа и Универзитета. Осим тога поштујемо све празнике које су некада славили наше баке и дедови  – Божић, Васкрс, 3. март, а на Лазареву суботу код нас се могу видети и мале Лазарице које, одевене у бугарске народне ношње, певају песме. Заиста ме радује што све ово видим, јер се у савременом свету глобализације култура постепено заборавља, а младе људе занимају сасвим друге ствари. Зато је важно да чувамо оно што је наше – а када за неко славље облачимо народне ношње, сећамо се историје и поносни смо.

Како живе Бугари у Молдавији којих је скоро 65 хиљада?

Живе као сви остали Бугари – деца похађају школу, омладина одлази у иностранство, јер нема посла – прича Викторија. – Иначе могу рећи да нас пуно ствари занима што нас чини срећним – култура, спорт, путовања. Наш град је мали, са око 15 хиљада становника. многи људи живе у селима, где имају башту и од намирница све сами производе. Мислим да морамо да још више радимо на јачању бугарске самосвести наших сународника у Молдавији. Наравно, то је један од задатака школа и родитеља, али због миграције многа деца остају код бака и дека, што је такође велики проблем. Лично ја сам неко време радила у Бугарској, али сам се вратила, јер видим да овде могу да урадим нешто корисно. Желела бих да у Молдавији има више људи моје генерације, да бисмо се развијали, али ми немамо фабрике, немамо инфраструктуру које би омогућиле младој особи да се врати. Зато су бесарапски Бугари свугде – у Европи, у Русији, у Америци. Људи једноставно одлазе из Молдавије.

Викторија је више пута чула речи да је код бугарске дијаспоре осећање бугарске припадности много снажније од оног код сународника у домовини. Она за то има своје објашњење. Бугари у Молдавији живе у малим градовима и селима и осећају да су сви једна целина коју уједињује мисија да памте зашто су пре 200 година њихови преци дошли овде.

Волим и сунце и небо и шуме и море – у Бугарској је све лепо и срећна сам због људи који могу да све то виде сваког дана, каже Викторија и закључује да се нада да једног дана ако у себи осети да има шта да да својој прадомовини, она ће је примити у свој загрљај.

Превод: Албена Џерманова