Због тежње да обезбеде своју будућност или да освоје нове врхове у каријери људи често заборављају на све оне заиста битне ствари због којих вреди живети. Те су ствари једноставне али нажалост веома крхке и зато стално морамо бити на опрезу. Здравље је увек на првом месту, затим долазе љубав и срећна породица. Сваки један од ових фактора може да натера човека да у потпуности преосмисли своју свакодневицу, своје навике и користи од посла којим се бави.

Борба са тешком болешћу преокренула је живот Ива Радева. Након неколико година рада као туристичког водича на бугарском Црноморју он је одлучио да крене за својом девојком која је отишла у Немачку на школовање. Успео је да се излечи и већ је знао да ће сваки слободни минут провести у путовању по свету и упознавању нових људи и култура. Његова девојка Меги је подржала ову идеју и тако су почели да знатан део заједничког буџета издвајају за путовање широм света. Страст према путовању се код њих јавила одмах после свадбе –када је Иво решио да изненади Меги и поклони јој бајни „медени месец“ који је укључивао шест кратких путовања по Европи и двонедељни одмор на Малдивима. До сада су они посетили преко 42 државе, а њихов број ће и даље расти. Рад у банкарском сектору и сфери консултантских услуга им пружа могућност да често бораве ван своје куће у Дизелдорфу, јер им је годишњи одмор 30 дана. Успевају да ове дане комбинују са нерадним данима у Немачкој и када њима додају од два до четири дана годишњег одмора, испада да имају на располагању скоро недељу дана да би уживали у слободи коју имају и „сав свој новац уложили у успомене“. Када путују са собом носе само најпотребније ствари, али увек и две бугарске народне ношње. Зашто то и како их дочекују локални људи?

Повод да носимо те ношње је једна наша посета Минхену за време Октоберфеста, прича Иво Радев. Привукло нам је пажњу то да су млади и стари људи одевени у ношње и нико не мари за то шта остали о томе мисле. Решили смо да ће бити добро да и ми, када путујемо, облачимо наше, бугарске ношње. Мегина ношња је из северног дела Бугарске, док је моја из Тракијског краја. Обично су оне велика атракција пошто људи не успевају увек да их повежу са конкретном земљом. Прво што нас питају је одакле смо и каква је то ношња.  Знатан део тих људи не зна где се тачно Бугарска налази. Причамо им о нашим традицијама, показујемо им како се играју наше народне игре.

Након више хиљада пређених километара и безброј незаборавних тренутака Иво каже да су доживели и немали број опасности које су стварно биле озбиљне иако их се данас сећа кроз смех. Једну од тих опасности доживели су на острву Занзибар, где су стигли у 3 сата ноћу. Нису имали другог избора него да узму такси до хотела. Прешли су скоро пола пута, таксиста је стао и рекао да ће се за час вратити. Све би било у реду, да недељу дана пре тога Иво није чуо причу о двојици младих људи који су опљачкани  управо на путу са аеродрома до хотела када им је такси стао на исто место. Срећом, ништа им се лоше није догодило и успешно су стигли до жељене дестинације.

И тако, за овакав начин живота потребан је годишњи одмор, али и новац за који Меги и Иво кажу да не мора да буде у великом износу, посебно ако људима није превасходно стало до луксуза. Наглашавају да им је најбитнија комуникација са мештанима који их често дочекују веома срдачно, зову их у своје куће и са њима деле своју скромну трпезу. Такав дочек њима прија и на њега гледају као на указану част. Постају „чланови породице“ мештана што им омогућава да сазнају пуно занимљивих прича о обичајима и традицијама различитих народа.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: лични архив