Шарени стаклени накит, предмети и уметничка дела радују око и душу, а за то је заслужна једна Бугарка која је у САД емигрирала како би била… брижна бака. Али је након 20 година њена фирма у близини Сијетла, захваљујући богатим нијансама стакла и невероватним радовима уметника из свих делова света, доживела процват.

Момка Пеева је у 57. години, наоружана само знањем и искуством инжењера хемичара, отишла преко океана. Није знала енглески језик, нити је имала возачку дозволу, али је упркос томе била на добром путу да оствари своју скромну жељу.

Бугарску нисам напустила како бих покренула властити бизнис у САД, ја сам једноставно хтела да будем “grandma” (бака) своје унуке, прича Момка Пеева. Али сам у Сијетлу нашла добре услове за рад са стаклом – има мноштво специјализованих галерија, овде ствара светски познати уметник Дејл Чихули. И упркос томе што ми је овај град пружио бројне могућности да се запослим у струци, било ми је јако тешко пошто сам била емигрант и нисам имала локално искуство. У међувремену сам почела учити енглески како бих се уклопила у средину и недуго након тога нашла сам посао у Портланду као хемичар у једној новој компанији која је хтела да добије боје од боросиликатног стакла. А оно је чврсто, много се разликује од обичног меког стакла с којим сам радила. Знања из хемије су ми помогла и успела сам да прилагодим већину познатих формула. Тако ми се за само неколико месеци указала прилика да направим нешто невиђено за САД – створила сам много светлије боје.

Момка је добила несвакидашње боје које су, у облику стаклених штапића, уметници користили у изради својих дела. И недуго након тога је стекла храброст да покрене властити бизнис са сином Геом, који је такође инжењер. У породичној фирми у Арлингтону она је задужена за све што је везано за хемију, а он – за технички део посла. И успех није изостао – претекли су конкуренцију, две локалне фирме, захваљујући квалитету и богатој палети боја. Тргују искључиво путем интернета, а њихови производи су данас познати на тржишту Аустралије, Јапана и многих европских земаља.

Момкина фирма нуди 98 непоновљивих боја – помоћу ових стаклених елемената уметници праве скулптуре, огрлице, животињске фигурице, шоље, укључујући и луле за пушење марихуане пошто је боросиликатно стакло отпорно на високу температуру. Након што је употреба марихуане у Калифорнији легализована у још неколико држава је бизнис са лулама процвао и њихова цена понекад достиже и до 2.000 америчких долара.

Прво се користи основно стакло са боросиликатном основом, којем се додају различите количине разних хемикалија – углавном оксида метала, објашњава Момка Пеева технологију којом се добијају боје. Након тога се тако добијена смеса ставља у електричне пећи као би се отопила. Читав процес траје од 18 до 24 часа, затим се стакло вади помоћу тзв. охлађивача. Све се то ради ручно, јесте да је одузима много времена, али тиме обезбеђујемо добар изглед штапића, као и бољи квалитет, мање се баца као шкарт.

Пре две године се Гео Пеев вратио у Бугарску и закупио део старе фабрике стакла у Белославу како би отворио представништво фирме. Испоставило се да се европско тржиште недавно отворило за производе од боросиликатног стакла, а представништву фирме у Бугарској пристижу наруџбине и из Америке.

Ко зна, можда и није тако далеко дан када ће се читава породица поново окупити у домовини.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: momkasglass.com