У Марсељу – мултикултуралном граду контраста, 13-годишњи Франсоа сусреће лепу Алжирку Фатиму, која ће га повести путем сазревања и освешћивања смисла људског живота, да би касније поново кренуо према свом дому...

Након више година путовања по свету, млада књижевница Камелија Кучер је издала у Бугарској свој деби роман „Дом”. И мада јој је судбина одредила да дуго времена живи у различитим градовима света – Русији, Швајцарској, Шпанији и Француској, она је одлучила да се трајно настани у Бугарској, јер је дом тамо где се увече човек враћа и одмара.

У ствари, Бугарска јој је једном већ постала родни дом! Имала је 7 година када је из Русије дошла овде да би тренирала тенис и припремала се за такмичарску каријеру. Дотада је живела у Сиктивкару, где је рођена, пошто јој је мајка Рускиња. Али у својој 14. години, када је била на путу да се суочи са правим изазовима спорта, тениски терен заменила је раскошном терасом на Женевском језеру. И вероватно под утицајем романтике супротне француске обале, осетила је инспирацију за своје прве стихове.

Камелија је чаробну моћ речи открила још када је била сасвим мала, када је сама научила да чита. Мис Барет – професорка енглеског језика у швајцарској школи где је она учила, жена којој се усудила да покаже оно што је написала, ју је подржала и поверовала у њен таленат за писање. Првих неколико страница свог романа ауторка је написала пре осам година и тада се све на томе завршило – чекала је да осети да је спремна да доврши причу која се претворила у огледало њеног осећања о људском путу.

Ово је доживљена прича –део мог животног пута, прича коју сам дуго чувала у себи  – али пре свега у смислу атмосфере, осећања, размишљања о људима и свету – каже Камелија Кучер. – Радња се одвија у Француској, јер сам се школовала у француском делу Швајцарске и често тамо путовала. Живела сам у Паризу, говорим француски и имам сентимент према тој земљи. А Марсељ ми се некако чинио најпогодније место за обрађивање теме мултикултурализма, тим пре што моји јунаци Саид и Фатима долазе из Алжира. Зато се део радње одвија у овом лучком мултикултуралном граду.

У свом роману Кучер преплиће судбине професора Сорбоне – Франсоа, Алжирке Фатиме и њеног вољеног Сајида, прати судбинске линије које у животу њених јунака цртају религије, а посебну пажњу посвећује осећању дужности.

Док сам писала „Дом” највише ме занимао човек – каже књижевница. – Верујем да су наши основни људски принципи, квалитети, жеље исти, без обзира на верску припадност и место у којем живимо. И ако се вратимо назад у историју (у време пре једног или два миленијума) видећемо да су потребе душе увек универзалне и ја сам управо то хтела да покажем. Што се тиче отуђености, свако је у неком тренутку свог живота осети – у детињству, у периоду сазревања или пак у каснијим годинама. Ако је судити по мишљењу читалаца, мислим да они заиста у себи још носе глас детета који ја у књизи дочаравам преко јунака по имену Франсоа.

Због своје необичне судбине – делића живота расутих по свету, Камелија Кучер је научила да свугде на свет око себе гледа глобално. Зато и сасвим лако прича причу која се одвија далеко од дома. Ауторка већ пише свој други роман, чија се радња одвија  у Италији. Каже да види неке сижее и у Бугарској, али јој треба још мало времена – да би стасала за њих.

Превод: Албена Џерманова