Очување културних споменика, архитектонског и културног наслеђа није само обавеза него и дужност владајућих гарнитура свугде у свету. Чак и у земљама прожетим сукобима и ратовима уништавање артефаката и сведочанстава о прошлости је законом кажњиво. Међутим код нас, у европској Бугарској, слика је нешто другачија. Често пута кад погледамо наше школе, читалишта, позоришта и концертне дворане сами себе питамо како смо довде стигли. Зашто су култура и образовање, који су у основи нашег постојања као пуноправних европских грађана, на ивици опстанка. Новац који се издваја за ове секторе као да се даје без јасне визије о преко потребним реформама. И зато нема помака, а проблеми се гомилају један за другим.

Нови за редом пример незаинтересованости надлежних институција за проблеме наших културних установа је случај читалишта у граду Шипки који је крајем јуна снажно привукао пажњу јавности. На друштвеним мрежама је објављено да се зграда руши а репортаже са лица места су показале да је тако већ 24 године, јер није јасно у чијој је она својини. Неки тврде да је она државна, а други кажу да је општинска. Ипак зграда читалишта је проглашена спомеником културе како би могао да буде израђен пројекат којим би општина конкурисала за доделу новца за њену обнову. Многе људе задивљује чињеница да сала са 250 места представља умањену копију велике сале Народног позоришта „Иван Вазов“ а име архитекте зграде, чија је изградња почела 1931. године, је заборављено и заувек изгубљено.

Међутим, у читалиштима са ољуштеним зидовима, која још увек функционишу, и данас се окупљају млади и стари људи који учествују у различитим аматерским друштвима и својим талентом освајају низ награда, без обзира на то што често у читалиштима нема ни грејања… Ови људи заслужују боље услове – бољи услови су им потребни да би развијали своју активност и одржавали живим бугарске традиције и  фолклор. И мада нам се то у неким тренуцима чини немогућим, не смемо губити наду да ће једног дана све бити боље. А наду одржавају вера у добро и племените иницијативе наших сународника који помажу препороду наше домовине. Управо племенитом иницијативом можемо сматрати препород читалишта у селу Татарево, у околини града Пловдива, које се руши. Она уједињује напоре многих Бугара и странаца који желе да остваре сан свог друга Наска Атанасова да поново салон читалишта види пун људи. Још прве године када је отишао у САД на студије глуме испричао им је да у његовом селу у Бугарској постоји „нешто попут позоришта“ које би хтео да обнови... Они су успели да уз помоћ америчких фондација прикупе потребан новац за то у износу скоро 15.000 долара и добровољним напорима позоришној сали и сцени врате некадашњи сјај.

У фоајеу читалишта, пак, организовали су мали музеј ствари које су пронашли у складиштима читалишта. Захваљујући помоћи свог дуга из Америке Наско је успео и да сними филм. О каквом је филму реч и ко је тај мистериозни Американац?

Тај Американац, који се зове Дејвид Ростон и коме сам веома захвалан, један је од првих људи које сам упознао у Лос Анђелесу, прича Наско Атанасов. Он је био један од оних људи које сам убедио да дођу у Татарево и ту авантуру доживе заједно са мојим пријатељима из Бугарске. Реконструкција сцене је протекла у четири фазе и то: реновирање волонтерским радом, организовање симболичног концерта, „стварање“ биоскопа у салону зграде и снимање документарног филма о целом процесу обнове. Филм је наишао на одличан пријем код публике... Његова званична премијера одржана је прошлог лета на филмском фестивалу „Карантин“ у Варни.

Ове године читалиште ће отворити врата 15. септембра да би угостило фестивал под насловом „Откључај сцену“, који Наско организује да би подсетио на то да је промена попут ове која се десила у читалишту села Татарево могућа и она зависи само од наше жеље да за Бугарску учинимо нешто добро.

Превод: Албена Џерманова