Почетком светске економске кризе 2008. године ЕУ се нашла у оку олује чије последице још нису сасвим јасне. Иако је отада прошло 10 година, још нам се некако чини да она постаје све јача. Појавили су се многи нови локални, али и општеевропски проблеми какви су проблем са избеглицама, проблеми у Италији или пак референдум у Каталонији који шпанска влада није признала. Последњи али и најважнији детаљ ове слике је то да 29. марта 2019. године Велика Британија напушта ЕУ и мада је у питању суверена одлука, „одвајање“ друге по значају привреде у саставу ЕУ изазива озбиљну забринутост. Зашто се у ствари Уједињено Краљевство определило за излазак из Уније и које се лекције могу извући из ове одлуке размотрено је на форуму у Софији одржаном под патронатом Групе европских конзервативаца и реформатора у Европском парламенту /ЕКР/.  Учествовали су потпредседник посланичке групе ЕКР Саид Камал, посланици из Немачке и Велике Британије. С бугарске стране излагања су имали бугарски посланик Европског парламента Ангел Џамбаски и правник, предавач Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ – професор Атанас Семов. Према њима, то што Уједињено Краљевство напушта ЕУ не значи да ће бити спаљени мостови који су их до сада повезивали. Сарадња са ЕУ ће се наставити у области безбедности и одбране и то због експертизе и могућности Краљевства у тој области. А то што је Брегзит чињеница, резултат је неколико ствари, сматра професор Семов:

Један од разлога за британско изгласавање изласка из Уније било је потцењивање потребе за отвореним и фер дијалогом са грађанима. Потцењена је потреба да се обичном човеку објасни шта је то ЕУ и које су користи и негативне стране чланства у њој. Увек сам знао да да би човек волео ЕУ он мора да храбро критикује њене недостатке. Брегзит је у ствари био Бриселегзит – јасан знак несагласности са две европске реалности. Једна реалност јесте хиперрегулација. Још увек је снажно осећање да се принцип пропорционалности не поштује и европске институције доносе акте који стварају осећање о хиперрегулацији. Пример таквог акта је тзв. Уредба GDPR (Општа уредба о заштити личних података). Али у великој мери британско изгласавање изласка из Уније било је гласање против федерализације ЕУ и осећања о претераном ограничавању суверенитета земаља чланица.

Други важан аргумент који иде у прилог Брегзиту је порука коју је немачка канцеларка Ангела Меркел упутила свим мигрантима да су добродошли у Европу. Ова порука је довела у питање заштиту спољних граница Уније. Ова несигурност, пак,  је имала свој утицај на земље чланице чији грађани све чешће препознају виђања крајње деснице и евроскептичара као спас за њихове земље. О томе говоре резултати избора у Аустрији и Италији, где су крајње десничарске партије постале неминован фактор у процесу формирања влада у Бечу и Риму. Трећи разлог за излазак Велике Британије из ЕУ се може пронаћи у жељи Европске комисије да појединим државама чланицама наређује како да организују свој унутрашњи поредак. Овакву врсту мешања видимо у погледу тзв. Пакета мобилности, који прети да уништи велики део транспортних компанија у Источној Европи. Посланик Европског парламента Ангел Џамбаски је рекао да су расправе о томе јасно показале да су у ЕУ створене невидљиве границе.

С једне стране су они који желе да Унију претворе у наднационалну савезну државу, по узору на САД на пример, док су с друге стране људи који негују своје традиције и историјска достигнућа и стало им је до њих. Једна тенденција се добро огледа у понашању француског председника Макрона – он прича о европском јединству, али протурава поделу. Дели ЕУ на западне „старе“ државе и на периферне државе од којих треба узимати радну снагу и које треба да буду тржиште робе западноевропских земаља. С друге стране су Пољска, Мађарска, Аустрија, Италија. Тако се у Европи формира нови поредак и могуће је да започне права расправа о будућности Уније.

Превод: Албена Џерманова