Државна агенција за архиве прича о вишевековној повезаности Бугара и осталих Европљана кроз материјална сведочанства која је сачувала – документе, фотографије, мапе и гравире из периода од Средњег века до средине 20. века.
Није случајно што је албум „Бугарска и Европа“ објављен у години председавања Бугарске Саветом ЕУ. А документи нам омогућавају да завиримо не само у прошлост, већ и у будућност.
Албум укључује документе и материјале који се чувају у Државној агенцији за архиве, прича њен директор Михаил Груев. – Међу њима се посебно издвајају мапе – копије које су урадили антични и средњовековни географи, гравире и фотографије од 15. века наовамо, које су део непроцењиве приватне уметничке збирке бугарског емигранта др Симеона Симова. Кроз документе, мапе и фотографије желимо да грађанима представимо вишевековну повезаност Бугарске и Европе, као и инвестиције у циљу европеизације бугарских градова у годинама након Ослобођења. Дакле, покушали смо да пропратимо све оне кораке које је бугарско друштво учинило крајем 19. и прве половине 20. века како би постало неиздвојив део европског културног простора.
Појам „Европа“ Бугари доживљавају као извесну метафору своје модернизације, удаљавања од оријентализма Османског царства и уласка у ритам новог доба, сматра историчар. По његовим речима, ово путовање у прошлост – од Средњег века до Другог светског рата, представљено је и кроз најупечатљивије личности које су допринеле културном, политичком и економском прикључивању бугарског народа Старом континенту.
У фокусу су монарси и њихов допринос у привлачењу Европљана који су радили у нашој земљи и тиме помагали њену европеизацију, каже Михаил Груев. – Реч је о бројној чешкој колонији која је дошла у Бугарску. Мислим на Иржија и Теодора Прошека, Константина Иречека, Вацлава Добруског и многе друге. Наравно, не смемо заборавити и швајцарску колонију– Луја Ајера, учитеља гимназије у Лому и добровољца у Балканском рату, као и повртаре који су направили и одржавали градске баште у Софији, Пловдиву. Посебно битну за модернизацију Бугарске улогу у годинама након ослобођења од Османлија одиграо је кнез Фердинанд. Приказани су предмети које су му на дар дали европски владари, фотографије и уметнички радови.
Албум садржи и текстове на ћирилици, укључујући и такве на влашком језику, који заједно са Словенобугарском историјом Паисија Хиландарског илуструју велики утицај овог писма. У албуму су представљене и старе штампане, јеврејске верске књиге које су написане у периоду од 16. до почетка 20. века, а које сведоче о суживоту Бугара са Јеврејима и осталим народима у Османском царству.
И без обзира на то што је географски Бугарска у Европи, она је била приморана да још једном прође пут до клуба демократских и развијених земаља од којих је била одвојена. А хоћемо ли сад, као земља чланица ЕУ, постати трајни део те породице?
Убеђен сам да је реч о неповратном путу, хвала Богу, каже директор Архива. – Или, то што смо ми представили је само још један пример да није реч о нечему што је конјунктурно или постоји од данас. То су вам вишевековне везе које нас несумњиво чине делом Европе. Као историчар само желим напоменути да ништа не траје вечно. Али упркос томе сам мишљења да пут којим Бугарска напредује нема алтернативе.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Волонтери се укључују у чишћење и обнову манастира Светог Спаса поред врха Бакаџик. Акција, која се одржава данас, 2. новембра, организовао је председник оближње сеоске општине Чарган – Стоимен Петров, јавља БТА. Храм у манастиру је први у земљи..
У календару Бугарске православне цркве постоје три посебна дана када се верници моле Богу и деле милостињу у знак сећања на своје преминуле рођаке и пријатеље. То су три задушнице које увек падају у суботу – пред Месне покладе, Педесетницу и..
Бугарска православна црква данас слави успомену на свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, браћу из Асирије, који су живели у IV веку. Њихов отац, пореклом Грк, умро је рано, а мајка Теодотија, хришћанка, васпитавала их је у духу хришћанских..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..