„Откако знам за себе нисам хтела да постанем ништа друго сем сликарка. Од малих ногу сам знала да је то мој позив” – каже Марија Илијева, фина млада дама чије слике плене својим детаљима и реализмом. Уметничка природа Илијеве је многолика – она прави бајковите дечје илустрације, слика колоритну мртву природу, префињена уља на платну и суптилне женске ликове и портрете.
Марија Илијева је завршила Националну ликовну академију у Софији 1996. г, смер зидно сликарство, а заједно са сестром су учествовале у фрескописању крипте Руске цркве Светог Николаја у Софији.
Био је то веома интересантан пројекат – прича Марија. – Био је поверен талентованој сликарки-монахињи – сестри Магдалини из манастира у софијској четврти Књажево, а ми смо изабране да учествујемо у извођачким радовима. Примењивали смо мешовиту технику, боје смо разређивали посебном јајном емулзијом, справљеном према тајном рецепту. Од сестре Магдалине сазнали смо пуно тога о иконописању.Била је ђак истакнутог бугарског ликовног уметника Илије Бешкова и руског монаха-иконописца Николаја Шелехова. Научила нас је да користимо полупрозирне и благе нијансе.
Ову суптилност и префињеност ликова Марија је касније пренела у приказе Бугарки у народним ношњама:
1997. године тражила сам погодно место за мој дипломски рад – прича о другом свом јединственом муралу Марија Илијева. – Потражила сам садејство тадашњег амбасадора Русије у Бугарској Александра Авдејева, а он ми је препустио могућност да исликам један од зидова школе при амбасади Русије. Радила сам читавих 7 месеци. Сада је кабинет историје где су приказани крститељ Бугарске – свети кнез Борис и крститељ Русије – свети кнез Владимир, као и призор „Рождество Христово”, претворен у школски музеј.
Жене поражавајуће лепоте које одмах плене гледаоца – такве су Бугарке на сликама Марије Илијеве. Галерија у којој уметница приказује своја дела одбила је да изложи прву слику девојке аргументом да је исувише детаљна и тада је Марија решила да није њен позив да ради женске ликове. Али је нешто касније опет покушала и тада је рад купљен још у атељеу за урамљивање слика. То ју је охрабрило да настави у истом правцу. Управо та серија – Бугарке у народним костимима као оличење чедности, духовне чистоте, љубави и лепоте, претворила је Марију Илијеву у препознатљиву бугарску уметницу непоновљивог стила. Гледаоцима се чини да су представљени ликови на портретима мал те не живи.
Потребно је доста времена док се изради сваки детаљ. Није лако приказати прозирну кожу, сјајне очи, изражајна уста, омекшати светло и ублажити сенке што наглашава лепоту лика – прича Марија Илијева о појединостима свог рада.
Први модели сликарке су њене две дивне ћерке и њихове пријатељице.Касније Марија је бирала своје моделе на Интернету, а потом су почеле стизати наруџбине из целог света.Њена дела налазе су у приватним збиркама у Немачкој, Великој Британији, Француској, Јапану, Русији и САД:
Занимљиво је што ми се многи наши сународници који живе у иностранству под утицајем носталгије за домовином, обраћају са молбом да насликам њихове жене, ћерке или чак њих саме у ношњи или неком њеном елементу. Због мог посла имала сам прилике да упознам многе дивне и интересантне људе – каже Марија Илијева.
Често откривам недостатке мог рада, стално се упоређујем са најбољим савременим светским сликарима и видим колико још много тога могу да урадим – тако критички размишља о себи Марија Илијева. – Тешко је бити ликовни уметник у Бугарској и зарађивати само од тога. Срећна сам што и се и дање бавим сликањем и верујем да ће и у будуће бити оних којима ће се мој рад допадати, закључује Марија Илијева.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: Десислава Семковска и лични архив
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..