Крајем 1949. године из луке у Напуљу кренуо је прекоокеански брод са 1.260 емиграната. Њихов пртљаг садржао је пре свега снове о непознатој аустралијској обали – предусретљивој, пријатељски расположеној … попут праве домовине. Након низа изазова за време пловидбе у луци у Сиднеју са брода се искрцала и једна Бугарка. Пре него што се накратко врати у свој дом она ће пола века провести у изгнанству а у свом последњем часу учиниће нешто племенито, нешто што ће остати у вечности.
Када су отворили тестамент Маргарите Занеф, аустралијски адвокати су били изненађени – 95-годишња дама је своју имовину завештала Националној галерији у Софији и Уметничкој галерији Новог Јужног Велса у Сиднеју. Један део – галерији у граду у којем је срела своју љубав и родила сина, а други – галерији у граду у којем је створила свој нови дом и изгубила своје најмилије.
Новац у износу од скоро два милиона лева који је оставила Националној галерији већ је легао на рачун ове бугарске установе, а њена директорка Слава Иванова признаје да до сада Галерија никада није добијала толико издашну донацију. Из тог разлога из Галерије покушавају да пронађу њене рођаке или пријатеље да би сазнали ко је та жена и шта се крије иза њеног великодушног геста.
Та дама је енигматична и веома симпатична личност. Што се више приближавамо њеном стварном лику то је већа вредност њеног племенитог поступка у људским размерама. Показало се да је она веома мила, добра, сасвим обична (у добром смислу те речи) жена, прича Слава Иванова.
Маргарита Занеф је рођена 11. априла 1921. године као четврто дете породице која је живела у селу Погорелец (данас Јакимово), у околини града Монтане. Њен деда је био близак царском двору и председник сеоске општине, а отац – прилично имућан човек који је успео да своју старију децу школује у иностранству. Маргарита је завршила гимназију у Софији и сањала о студијама у Минхену. Међутим, судбина је другачије хтела – срела је љубав свог живота и заборавила на сан о даљем школовању. У својој 19. години удала се за Цанка Цанева, представника познате фамилије из града Шумена а годину дана касније родио се њихов син Антон. Средином 40. година минулог века породица је отишла у Беч, а касније емигрирала у Аустралију. Настанила се у Сиднеју где су троје живели миран и тих живот – она је радила као дактилограф, њен супруг је био запослен у државној управи, а син је био правник. Међутим, Цанко и Антон су овај свет напустили рано и она је последње дане свог живота провела у старачком дому где је и породичну имовину завештала галеријама.
Ко је мушкарац који је освојио њено срце и скроз променио њене планове и зашто су се обоје определили за емигрантски живот?
Он је много волео Бугарску и све време га мучила туга за домовином и сањао је да је опет види – каже Слава Иванова, која претпоставља, да су се они определили за живот у емиграцији из политичких разлога. – За разлику од своје супруге која је 2000. године накратко посетила Бугарску, он се никада није вратио у домовину… једино јој је посвећивао песме које је потписивао као „Горд Балкан“. У последњим годинама свог живота, када је био веома болестан, преселио се у место које га подсећало на типични бугарски планински пејзаж.
Маргарита је често причала о Бугарској, тврди њен рачуновођа Алекс Вајтхед. По његовим речима, она није волела комунисте, јер је комунистички режим њеној породици одузео све – зато је и напустила Бугарску. Ипак, зашто је ова тиха и скромна дама која је обожавала музику и цвеће одлучила да породично благо „уложи“ у дела лепе уметности и то на два континента? Можда то никада нећемо сазнати, али зато ће њено име остати испод слика као сведочанство о њеној издашности.
Превод: Албена Џерманова
Фотографиjе: лични архив, БГНЕС и nationalgallery.bg„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..