У Софијској галерији „Лоранъ“ љубитељи сликарства могу да посете репрезентативну изложбу радова Ивана Тричкова /1892-1959/. У периоду раног 20. века су радови Ивана Тричков веома популарни у Бугарској, без обзира на то што он није био међу најпознатијим сликарима у земљи. Касније је пао у заборав и донекле у немилост. Његова годишњица – 125 година од рођења талентованог уметника, обележена је 2017. године, али су припреме за изложбу потрајале дуже због тешкоћа на које су наишли организатори у процесу прикупљања његових дела.
Иван Тричков је јавности познат углавном као пејзажиста. Његови савременици су га звали „мајстором планинског пејзажа“, каже историчар уметности Маријана Аврамова. То се може јасно видети на изложби. На њој су изложене слике које приказују призоре са Риле, Пирина, Старе планине, долине Марице. И управо због тога је изложба названа „Лепа природа Бугарске.“
Животна судбина сликара није била лака, каже Маријана Аврамова. Иван Тричков је рођен у Враци. Уписао је Академију ликовних уметности, али је из социјалних и породичних разлога био приморан да прекине студирање. Учествовао је у Балканском и Првом светском рату. Нажалост, није успео да настави прекинуто школовање. Био је један подугачак период када је преживљавао као чиновник по разним државним институцијама, укључујући као технички цртач. Предавао је у школи и тек након дугих година је постао хонорарни сликар који је егзистенцију обезбеђивао сликарством. Крајем 30. година 20. века Тричков је већ стекао популарност, а радови су му постали препознатљиви и тражени. Међу поштоваоцима његове уметности било је и представника елитних кругова, укључујући и такве из царског дворца, амбасадоре, писце. Био је веома плодан сликар, иза себе има 22 самосталне изложбе.
Након промена у Бугарској у периоду 1944-1946. година (почетка заокрета земље према социјализму совјетског типа) судбина сликара се још једном нагло окренула. Тричков није ватрени противник новог поретка и његовог „социјалистичког реализма,“ али се тешко прилагодио њему. Неки су га почели избегавати, каже Маријана Аврамова.
Некима се допадао, другима – не. Говорили су да уметност коју ствара не васпитава. У свакој критици на његов рачун види се конкретан разлог, а наиме – био је близак Дворцу. Наравно, и дан данас нема доказа, нити конкретних архивских докумената који би потврдили то. Пао је у немилост. Али за разлику од осталих сликара, он није послат у затвор, није репресиран. Једноставно је интересовање за његове радове опало. Приморан је да суботом и недељом куца на врата пријатеља и познаника како би за мале паре продао своје радове.
Иван Тричков је наставио да слика до краја свог живота. Путује по Бугарској и слика све што му западне за око. Тричков је жанровски јединствен, готово да нема других радова сем пејзажа. Пошло му је за руком да у некој мери „освежи“ пејзаж, да у њега укључи неку врсту људског присуства пошто су критиковали одсуство кретања у његовим радовима. Тричков није направио компромис са собом као уметником. Последњу изложбу је приредио годину дана пре смрти.
Поводом изложбе у Софији објављен је и каталог који је, у ствари, прво издање посвећено искључиво Ивану Тричкову. До овог тренутка нема других издања посвећених његовом животу и раду. Стога смо задовољни овом комбинацијом изложбе и каталога јер тако можемо да пружимо нешто више информација о аутору, каже Маријана Аврамова.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Венета ПавловаПрича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..