Недавно је у земљама новим чланицама ЕУ узео маха један скандал. Он је избио прошле године када су земље Вишеградске четворке алармирале да се у новим државама чланицама Уније продају прехрамбени производи нижег квалитета од оних који се нуде на тржиштима старих чланица. Спроведене су бројне провере, извршена су надлежна испитивања и доказано је да заиста постоје знатне разлике. Сам Брисел је био шокиран таласом незадовољства у Централној и Источној Европи и обећао да ће предузети мере.

Бугарска је такође у групи земаља које изражавају негодовање због покушаја мултинационалних компанија да грађане Европе поделе у две категорије и то: „Грађани прве категорије“ и „Грађани друге категорије“. Шта више – показало се да се неки прехрамбени производи /и не само прехрамбени!/ у сиромашнијем и заосталијем делу уједињене Европе продају по вишим ценама. Надлежни органи у Бугарској су спровели неколико испитивања, анализа и упоређивања садржаја неких увозних прехрамбених производа на нашем тржишту са истим производима који се продају у трговачкој мрежи земаља Западне Европе. Резултати последње провере Министарства пољопривреде, хране и шума су објављени ових дана и изазвали су оштра негативна реаговања у друштву. Показало се да има и случајева када су цене у Бугарској осетно веће од цена на Западу, да се хемијски састав прехрамбених производа који се продају код нас разликује од хемијског састава еквивалентних производа исте марке понуђених на тржишту развијенијих земаља Европе. Тако на пример, у млеку за бебе је констатовано присуство палминог уља. Бугарска се налази у југоисточном делу Европе, али је ипак доста далеко од палми, тако да се ни у ком случају не може рећи да је то традиционална бугарска храна. Једноставно ово уље је јефтиније и неквалитетније. На крају крајева истина је тужна: сиромашнијима се продаје нижи квалитет и то по већој цени. Један бугарски посланик је чак поменуо реч „апартхејд”.

Каква је логика мултинационалних компанија у случајевима попут овог? Јер није у питању изузетак већ устаљена пракса. На први поглед та пракса чак заслужује похвалу, јер је реч о прилагођавању различитих производа специфичним особинама локалних тржишта. Рецимо, јасно је да Британци и Бугари имају различите прехрамбене навике и преференције. Са те тачке гледишта разлике између верзија једног те истог производа у зависности од тржишта коме је намењен су логичне. Али не и када су у питању нижи квалитет и веће цене. Као прво, зато што нема образложених аргумената за то да се тржиштима мање куповне моћи продаје скупље, а као друго –неприхватљиво је постојање разлика у хемијском саставу на рачун коришћења неквалитетнијих сировина. А управо је то у центру поменутог скандала. Сво ово понашање мултинационалних компанија има своје економско објашњење. Тржишта Централне и Источне Европе су мања по обиму тако да је економски неефикасно разрађивати производе специјално за њих, јер ће бити они много скупљи. Очигледно је да је у конкретном случају реч управо о том приступу – праве се источноевропске верзије неког производа тако што се употребљавају састојци нижег квалитета а он се продаје по цени већој од оне у Западним земљама, јер је усклађен са „специфичним локалним особинама тржишта”. Тако, у ствари, настају двоструки стандарди и подела потрошача у две категорије. У Уједињеној Европи то је у принципу недопустиво, зато се чак и Брисел шокирао и обећао хитно доношење европске директиве која ће ставити тачку на ову праксу.

Иначе, гледано у принципу, источноевропски потрошачи, укључујући и бугарске, немају ништа против прехрамбених производа транснационалних компанија, који преплављују тржиште. И у праву су, јер су се ти производи афирмисали на светским тржиштима. Шта више – неке од тих гигантских компанија имају фабрике и у Бугарској где се производе многи њихови производи и у којима ради немало Бугара.

Међутим, остаје непријатан осећај дискриминације и потценивања, а нико не воли да буде третиран као особа ниже категорије и да се осећа изиграним.

Превод: Албена Џерманова