Својом последњом изложбом је сликар Атанас Хранов одшкринуо врата свог атељеа – оног најскровитијег духовног станишта. „Доручак у атељеу“ замагљује границе између сна и стварности и понекад попут кафе из преврнуте шоље креће својим путем остављајући за собом мрљу. Није случајно то што је књижевник Светлозар Желев у Софијској галерији „Ракурси“ отворио изложбу једног од најзначајнијих савремених сликара. Јер Атанас Хранов у својим радовима није овековечио само изабране тренутке, већ прича истините приче.

Атеље је онај духовни простор који сваки уметник носи у себи, каже Атанас Хранов. Чак бих га назвао духовним лавиринтом који сваког дана својим бригама, страховима, сновима, заљубљивањима, разљубљивањима и жељама надограђујемо. Али страхови нису оно главно што нас обликује као људе. Наравно, свет у којем тренутно живимо не може да нас остави равнодушним и мисао хоће ли га и убудуће бити стално нас прати. Али немојмо заборавити лепоту која нас окружује – људи би требало да се више окрену светлијој, ведријој страни како би нам и живот постао ведрији.

Атанас Хранов је рођен 1961. године у Пловдиву. Завршио је дуборез на Уметничкој академији, али је још за време студирања комбиновао различите жанрове и створио карактеристично само за њега формирање боја. Почео сам да сликам на малим скулптурама од дрвета које су се све више удаљавале од вајарства а приближавале су се сликарству и тако сам се на крају у потпуности посветио сликарству, рекао је Хранов. Сликар који иза себе има 40 изложби свој стил описује као магични реализам и каже да кад стане за штафелај, његова подсвест је та која ради. Тако се у његовим радовима приказују догађаји који имају своју логику и редослед, као што је на слици „Портрет једног путовања“ на овој изложби.

Једне ноћи, пловећи јахтом по океану, док сам дежурао на палуби приметио сам нешто фосфоресцентно у води, сећа се сликар. Одједном се ова нејасна светлуцава мрља почела приближавати и тада сам осетио оно што неки називају атавистичким ужасом од неке тајанствене претње. Била су то два кита – пришла су јахти како би се играла, али ми је требало доста времена да то схватим. Затим сам овај доживљај са задовољством приказао на једној од својих слика и допало ми се то што сам ову причу буквално испричао. На њој ћете видети лице једног преплашеног детета које су опколила чудна бела створења у води, можда зато што сам и ја у оном тренутку био као престрављено дете.

Изложбу посетиоци могу да виде до 4. маја.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива