Према подацима Националног завода за статистику на дан 31. децембра 2016., у Бугарској 566 села има једноцифрени број становника. На територији других 157, пак, ниједна особа нема пребивалиште. Последњих скоро 30 година смо сведоци одрживог смањења становништва код нас, иако се процес одвија различитим темпом. И ако у великим градовима тај проблем остаје неприметан, у многим селима је ова слика застрашујућа. Пусте улице обрасле зеленилом, разбијена прозорска стакла, разбијени црепови и обијена врата јасно сведоче да тамо одавно није крочила људска нога. Њихови житељи су одавно напустили своје домове и отишли далеко трбухом за крухом. Узроци депопулације су финансијске, али и демографске природе. Проблем ниске стопе наталитета у Бугарској је више година запостављан а данас мере за његово превазилажење не дају жељени резултат иако у актуелној влади имамо вицепремијера који је задужен за демографску политику.

Ево прилике да сазнате нешто више о човеку чији је циљ да представи приче људи који живе у депопулисаним крајевима наше земље - у препуштеним забораву бугарским селима до којих се често стиже колским путем, у којима нема нити лекара, нити продавнице, а становници се могу на прсте избројати. Он то ради, јер се осећа добро док путује и зато што жели да се у јавности зна о проблемима и забринутостима света који је осуђен да остане на периферији медијског интересовања. Шта га је мотивисало да покрене серију прича у сликама и тексту под насловом „Невидљиви“ /на бугарском језику „Невидимите“/, прича доскорашњи учитељ у малим насељеним местима Евгени Димитров:

Конкретни повод било је то да сам у јесен прошле године у једном листу наишао на чланак у којем је писало како један аутобус доставља хлеб људима у селима у којима нема продавнице. То ме снажно импресионирало и решио сам да ћу много више сазнати о тим селима. Прво село које смо посетили заједно са суоснивачем пројекта Николајем Николовим зове се Беренде, које је привукло пажњу медијима црквом која се руши. Међутим, тада смо још учили и тражили прикладне методе рада. Људи са којима причамо су скоро увек насмејани и вољни да нам посвете време. Што се више удаљавамо од града и разговарамо са мештанима то лакше почиње и иде комуникација.

Двојица бирају села која ће посетити након извесног размишљања с обзиром да она треба да испуњавају конкретне услове. Најбитније је да се до њих може стићи без теренског возила, пошто га тренутно немају. Број становника није од посебног значаја за њих, међутим, да би доживљај био занимљивији, више воле да се нађу у мање насељеним местима. Према Евгенију, њихов пројекат има велики научни потенцијал, јер се на његовој бази након извесног времена, када се број депопулисаних села повећа, може направити анализа узрока те појаве.

Што се тиче могућности и начина на које би држава могла да подстиче развој опустелих региона, он сматра да их је више и наводи као пример Немачку у којој је живео 3 године. Тамо се старији усамљени људи састају са младим људима на које преносе своја знања и вештине а за узврат од њих добијају негу и добар однос. У Великој Британији, пак, постоји посебно министарство чији је задатак да брине о усамљеним поданицима краљице Елизабете ІІ. Главни мотив за успостављање тог министарства јесте чињеница да се усамљеност постепено претвара у светски проблем, који људима често смета да имају испуњен и достојан живот.

Код нас нема много могућности да млади људи који никада нису напуштали град осете живот у селу. Пример такве социјалне иницијативе је „Резиденција баба“ са којом Евгени Димитров тражи сарадњу. Године 2015. група волонтера је у оквиру иницијативе буквално препородила четири депопулисана села на територији општине Лаки. У једном од њих су мештани на поклон добили ново звоно за параклис, пошто су старо лопови скинули, у другом су помогли у рестаурацији цркве, док су у трећем обновили пекару која је више година била затворена. Од 2016. њихов циљ су села у северозападном делу Бугарске где је људима потребна њихова помоћ да би живели у обновљеном и лепшем месту.

Превод: Албена Џерманова