По први пут је бугарски премијер на позив свог македонског колеге присуствовао комеморативној церемонији уприличеној поводом обележавања 75 година од депортације Јевреја из данашње Македоније у логор смрти Треблинка. Посета бугарског премијера Бојка Борисова Скопљу је без преседана, прокоментарисао је Мартин Минков, дугогодишњи дописник БНР у македонској престоници:

Порука је у потпуности окренута будућности, али је заснована на тешким историјским чињеницама. Сваке године се у Скопљу одржава тзв. Марш живих и сваки пут је он усмерен против Бугарске. Превазилажење овог модела мишљења када је реч о трагичним догађајима од пре 75 година је више него позитиван знак да се нешто суштински променило у односима између Бугарске и Македоније. Антибугарска реторика, изузев појединих македонских медија, сведена је на минимум. Речи Борисова биле су изузетан хумани гест: Жалимо за сваким људским животом уништеним у нацистичким логорима. Ове речи звуче некако другачије код нас јер смо ми спасли наших 48.000 Јевреја. На територији некадашње Бугарске која се налазила под бугарском управом, али је реално била под немачком чизмом (Македонија и северна Грчка), Јевреји нису могли да стекну бугарско држављанство, тако да их нису могли спасти – то су чињенице. Жаљење које је премијер Борисов исказао због ових догађаја наишло је на широк одјек у македонској јавности, при том без обзира на још увек живе предрасуде о Бугарској и конкретније о овом историјском раздобљу.

Борисов је поменуо и нешто што је ближе свести савремених македонских грађана – ужас ратова на простору бивше Југославије, крвави начин на који се ова федерација распала, све су то догађаји који се не смеју поновити на Балкану:

За разлику од нас су људи у Македонији преживели ове догађаје. Из тог разлога не разумем људе који и даље робују разним идеологемама – таквих људи има и код нас, али је њихов број већи у медијима и круговима опозиције у Македонији чији је главни циљ да одржавају тензије између Бугарске и Македоније. Волео бих да поделим нешто што је за мене било веома индикативно. Тодор Чепреганов, један од истакнутих македонских историчара – македониста и човек који није пробугарски расположен, изговорио је снажне речи. Гест Бојка Борисова упоредио је са гестом који је направио канцелар Федералне Републике Немачке Вили Брант који је током своје прве посете Варшави положио венац на споменик жртвама погинулим у догађајима који су се одиграли у Варшавском гету.

Историчар Тодор Чепреганов је посету Борисова Скопљу оценио као храбру политичку одлуку. Мислим да је ово једна озбиљна порука која се надам да ће доћи до што више људи у Македонији, додаје Мартин Минков.

Да ли Бугарска успева у својој намери да озбиљније присуствује у Македонији – у медијима, култури и привреди, и да ли то људи тамо осећају?

Наравно да се осећа, посебно што се економског аспекта тиче. Врло брзо након потписивања Уговора о пријатељству и добросуседству дошло је до активирања економских односа две земље. Комуникација између људи, чак и у периодима „замрзнутих“ односа две земље, никад није прекинута. И поред тога, има још много тога да се уради на пољу културе, познавања савремене бугарске уметности, бугарских медија, што далеко није на неопходном нивоу. Морамо рећи да се исто то односи и на присуство културе савремене Македоније у Бугарској. Постоји још један тежак задатак који треба да се реши – реч је о формирању радне групе у чијем ће саставу бити научници из Македоније и Бугарске, који ће успети полако, уз изношење одговарајућих научних чињеница и аргумената, да повежу начине на које тумачимо нашу историју, јер нико не може да порече да је она заједничка.

Мартин Минков је оптимиста и оцењује као беспрекоран начин на који је Бугарска показала своју амбицију као земља чланица ЕУ да учини све што је потребно како би приближила земље Западног Балкана Унији и гарантовала њихову европску перспективу. У том погледу су нам најбитнији наши непосредни суседи и на првом месту Македонија, рекао је у закључку Мартин Минков.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова