Зар вам већ није доста америчких филмова, пуних специјалних ефеката и рађених милионским буџетима? Тржиште обилује сличним остварењима, јер дистрибутери од њих профитирају. А питање шта људи у ствари желе да виде у биоскопу плаши продуценте и редитеље, јер они добро знају да и поред чињенице да живимо у конзуматорском друштву, још увек има људи којима се не допадају филмови са предвидим преокретима и крајем. Дела која већ одавно су заборавила на дефиницију да је филм „уметност која усклађује звук и призор како би креирала импресивну пројекцију стварности“. Сличне обрасце и даље откривамо код европских синеаста, као и у краткометражном филму. Управо таквим естетским достигнућима посвећен је и фестивал краткометражног филма снимљеног мобилним телефоном.

Који је циљ и како се родила идеја о форуму насловљеном „Филм у длану“ објашњава филмски критичар Александар Донев:

Идеја припада председнику Управног одбора читалишта „Добри Војников“ у граду Шумену Николају Николову који је загрејани поштовалац независног филма. По мени не постоји јасна граница између различитих филмских жанрова – они се узајамно допуњују. Постоји и одста савремених професионалних филмова створених и финансираних од независних продуцената који привлаче пажњу гледалаца. Чак можемо рећи да је публика скоро једнако подељена на поштоваоце дела остварених захваљујући државном финансирању и оних снимљених приватно. Сматрам да су аматерски филмови и дела која човек ради само за себе, како би изразио своје мисли и осећања користећи језик филма, важни за наше друштво.

Александар Донев допуњује да су на овом фестивалу представљена дела дуга до 5 минута, која слично дугометражним филмовима причају о важним и значајним стварима. Фестивал се одржава већ по трећу годину за редом, али овога пута уз озбиљно међународно учешће уметника из Македоније, Украјине, Русије, Молдавије и Турске. Жири у чијем су саставу афирмисани професионалци у области филма, телевизије и новинарства, латио се тешког задатка да изабере најбоље остварење међу 63 наслова. На крају крајева одликован је филм „Лудило“ Георгија Мартева. Он је импресионирао својим минимализмом. Иако снимљен само у једној соби, скоро без филмске реквизите и без комплексне глуме или дијалога, дело оставља снажан утисак начином на који аутор описује како човек на рубу хистерије гледа на своју свакодневицу и њене изазове. За свог миљеника гласала је и публика. Она се определила за рад 17-годишње ученице из града Видина Антонине Лозанове. Филм „Северозаборављени“ прича о старим људима који живе у северозападним пределима Бугарске. Гледано из социјалног угла, то је за нас болна тема. Када говоримо о Северозападу, ми то увек радимо са осећањем бола, јер нам је познато да млади људи – будућност тог краја – траже бољи живот у индустријски развијенијим бугарским градовима или у иностранству. Свакако нису они за то криви, већ људи који су допустили претеће осипање тамошњег становништва. Зашто држава не чује глас народа, већ тера људе да напусте свој родни дом?

Мислим да је то резултат погрешног разумевања принципа демократије код нас. Наше друштво као да је изгубило осећај солидарности. Неки су схватили демократију као одустајање од низа вредности које су биле карактеристичне за претходни систем, када су солидарност и социјални ангажман помагати сиромашнијим били међу главним задацима државе и грађана. Деца су одмалена васпитавана да помажу слабијим. Сматрам да је то један изгубљени стари морал за који ново друштво није пронашло одговарајућу замену – сматра Александар Донев.

Превод: Александра Ливен