За Љиљану Галевску народна песма је надахнуће и професија, она јој је донела бројне успехе и популарност. Да пева је почела још у родном Трнском крају, касније је постала солисткиња Националног фолклорног ансамбла „Филип Кутев“ и начинила многобројне снимке за Бугарски национални радио. Последње две деценије део је квартета „Славеј“(“Славуј“). Наступалa је на четири континента и свуда доживела радост због одушевљења које је публика показала према бугарском фолклору. Песме из њеног родног Трнског краја кључ су успеха Љиљане Галевске на домаћим и светским сценама.

Не само живот, већ и надахнуће и глас дугујем мојој мајци, познатој у Трнском крају певачици Ики Стојановој из малог планинског села Врапча  – каже певачица. – Ја се њоме поносим. Она припада генерацији народних извођача који су утабали пут којим сада идемо ми. Била је најмлађе дете моје баке Марије и деда Стојана. Деда Стојан је лепо певао и свирао на тамбурици. Од њега је научила песме, ја сам их касније научила од ње, а сада их пева и моја ћерка Екатерина. Од мајке сам наследила глас и артистизам. Снимила сам све њене песме - испоставило се да су стварно веома старе, преношене са колена на колено. Многи млађи извођачи су такође запевали моје песме. „Бог ме је наградио да певам по целом свет “ – неједном сам чула да каже моја мајка, а понекад би се нашалила: „Отпевај песму на трнском да те сви разумеју“.

1967 г. смо путовали на турнеји по земљи са кавалистом Цвјатком Благојевим и хармоникашем Иваном Шибилевим – наставља причу Љиљана Галевска. – Четири године пре тога била сам у ансамблу „Изворче“ при тадашњем Дому пионира са уметничким руководиоцем Михаилом Букурештлијевим. Тамо сам се научила како да облачим ношњу, како да носим цвеће у коси, како да наступам на сцени... 5. марта 1968. г. примљена сам у ансамбл „Филип Кутев“, а годину дана касније постала сам и солисткиња. Држали смо по 80 концерата годишње.

Када сам напустила ансамбл, истакнута бугарска народна певачица Натка Караџова ме је позвала да певам у тада новооснованом квартету „Славуј“. Тренутно смо ја и Светла Караџова, кћи Надке, доајени састава. Квартет је отворен за младе певачице, а зове се „Славуји Натке Караџова“.

Сећам се једног концерта, било је у времену када сам певала у хору Вање Моневе. Био је понедељак, током дана смо сахранили мог оца, а навече је био концерт са делима Красимира Кјуркчијског. Имала сам девет солистичких нумера, нисам могла да не учествујем. Тада сам кроз извођење песама које је мој отац такође јако волео, изразила своју муку и тугу. Са квартетом смо осам пута били у Јапану и доживели безброј незаборавних тренутака. Рецимо у граду Сендаи певали смо у дворани са 6.000 гледалаца. После концерта смо дуго примали поздраве, публици су се веома допали наши костими и они су се распитивали за њих. Дирљиво је да видиш публику која не разуме твој језик, па ипак је одушевљена музиком и певањем. Наше народне песме делују попут магије. После тог концерта један угледни јапански професор је за наш музички фолклор рекао: „То је осмо чудо света“. И још један случај – имали смо три концерта на о. Нова Каледонија, у Тихом океану. Све три вечери сала је била дупке пуна. Новине су о нама писале:“Када  се завеса дигла, тамо су биле четири иконе.“

Превод: Ана Андрејева