Бугарска престоница Софија је град који чува безброј прича које су се догодиле, али и настављају да се догађају више од 8.000 година. Град који је „премазан“ богатим слојевима историје носи дух културног средишта названог Улпија Сердика – по имену цара Марка Улпија Трајана коме дугује и своју аутономију. О том времену сведоче бројни артефакти као што су ротонда Светог Георгија, Западна капија и трг Независности (Ларгото) и многи други вредни предмети. Својеврсно сећање на славну прошлост града представља и видео серија под насловом „5 минута Софије“ о којој ће бити речи у даљем тексту. У питању је један врло амбициозан пројекат чији је аутор глумац Камен Воденичаров. Ево шта га је мотивисало да се „врати“ у прошлост:

Идеја о пројекту „5 минута Софије“ настала је након што је пропала реализација једног другог пројекта који је предвиђао снимање три пунометражне епизоде посвећене историји Софије. Ово је требало да буде документарац који обухвата све периоде њене прошлости. Када смо велику причу „раскомадали“ на мање делове, родила се идеја о пројекту „5 минута Софије.“ У складу са првобитним сценариом за дугометражни филм имамо различите периоде развоја града и споменика из тог доба.

Што се припреме и снимања појединих делова тиче, глумац је рекао да је његова екипа радила у сарадњи с Музејом историје Софије и Националном филмотеком Бугарске. Богати архив филмова омогућио им је да изаберу филмске кадрове везане за теме које их занимају и помоћу њих су употпунили и потврдили истинитост представљених прича.

Од почетка 2012. године досад, снимљене су 52 епизоде, али не бисмо могли издвојити епизоду која заслужује више пажње у односу на остале. Све епизоде су, у ствари, комадићи једне слагалице коју свако од нас треба да посложи. Једино тако ће бити могуће једно објективно читање историје на што политичари и друштвени посленици позивају већ три деценије.

Али је ипак потребно да се више пажње посвети две епизоде које су означиле крај два система управљања земљом. Прича о фелдмаршалском штапу цара Бориса ІІІ бележи крај Трећег бугарског царства и уништавање ракета СС-23, што је био један од услова за приступање Бугарске НАТО пакту.

Али вратимо се у 1943. годину када је 3. октобра требало да буде прослављено 25 година од ступања на престо кнеза Бориса. Тим поводом је бугарски генералитет изабрао и наручио одговарајући поклон. А где се он налази данас и каква је његова прича?

Штап је произведен у немачком предузећу „Gerb Godet& Co.“ Скупоцене материјале потребне за његову израду обезбедила је бугарска држава. Штап је пројектовао и израдио др Нојбекер. Он је везан за хералдику Другог и Трећег бугарског царства. У трезору БНБ, у којем се и данас чува, краљевски штап је стављен 1943. године, неколико месеци после смрти Његовог Величанства. Кад је краљевски штап стигао у Софију више није било никог коме да се поклони и официри су га ставили у трезор. Касније су комунисти сазнали да постоји такав предмет и донели су одлуку да се краљевски штап никад не изложи јавности.

Доласком нове власти и проглашења Бугарске народном републиком почело је комунистичко раздобље у Бугарској. Земља је постала део Варшавског споразума и почела своје пренаоружање. Тада је добила ракете СС-23 које су представљале претњу Турској, Грчкој и Италији. Њихова елиминација 2002. године Бугарској је отворила пут за чланство у НАТО којем се придружила 2004. године.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова