Тодор Цачев је свој сан донео чак из Америке, али је на његовом остварењу почео да ради у малом бугарском градићу Златици. Отада је прошло неколико година а његов упоран рад се исплатио. Зато данас нема дана да се не радује његовим плодовима.
Није важно где човек живи ако сваког дана гања свој сан… То пуном снагом важи за Тодора Цачева који се, по његовим речима, једног посебног дана заљубио у марширајуће оркестре и храбро кренуо неутабаном стазом која је за њега била једина могућа. А све је кренуло од његовог боравка у САД у оквиру програма „Ради и путуј у Америци“ и од једног стадиона.
Године 2004. Тодор је остао импресиониран више стотинама америчке деце у лепим униформама која су свирала а паралелно с тим телима изводила невероватне покрете. Вратио се у Бугарску са намером да оснује свој марширајући бенд. Међутим, пре него што почне да обија прагове тражећи финансијску помоћ, 5 година провео је у оркестру Музичког позоришта и у Биг бенду БНР. У Софији су га школски директори дочекали са великим ентузијазмом, али чим су чули да треба новац за инструменте, окренули му леђа. Разочарао се и када је унајмио салу у једном читалишту, поставио огласе, али ниједан ученик није дошао бар из радозналости – да види о чему је реч. Тодор, међутим, није одустао, купио је музичке инструменте својим парама и кренуо – био је у Челопечу, Пирдопу и тако све док није стигао у Златицу – градић у подножју Старе планине, где је директорка врло радо прихватила идеју, а председница општине му одмах уручила уговор о делу али под условом да одмах почне.
У Софији, колико год био упоран, нисам успевао да добијем подршку, док сам у провинцији успео само након пар покушаја. Можда зато што тамошња деца нису презасићена свакојаким активностима а бенд је за њих био нешто ново и занимљиво – каже Тодор.
Изабрао је 16 деце, тачно колико је било инструмената, дао им име “Марширајуће звезде” и почео рад са њима буквално од нуле, јер она чак нису ни познавала ноте.
Током рада деца су осетила моју велику жељу и спремност да дам све од себе и поверовала су у мене – сећа се Тодор Цачев. – Данас се деца другачије мотивишу него некад, стога је и најтеже постићи мотивацију. Међутим, без ње се не може пошто је музички инструмент као страно тело и потребно је пуно самосталног рада код куће како би га организам примио.
Након што су деца научила основне мелодије, Тодор Цачев се обратио фондацији „Америка за Бугарску” с молбом да им помогне око набавке униформи. Међутим, добио је много више – новац за нове инструменте да би примио нове чланове оркестра, као и за летње и зимске кампове и мноштво концерата. Међу наступима којима се марширајући музичари поносе су полуфинале бугарске верзије популарног шоуа „Ја имам таленат”, учешће на џез фестивалу у Банском и концерт у Пирин планини на надморској висини од 2.000 метара, крај језера „Око”. Највећи успех, међутим, остварили су прошле године у Цириху на Међународном омладинском фестивалу дувачких оркестара где не само што свирају са најбољим бендовима већ су и једини странци који су учествовали на отварању Фестивала.
У ствари, можда је свирати на музичком инструменту оно најмање што деца науче у оркестру – наставља Тодор Цачев. – Тежим да их научим неким, по мени, много битнијим стварима као што су одговорност и самодисциплина, основне моралне вредности, јер ће им све то свакако помоћи за даљи успех. Рекао бих да бенд помаже деци да открију себе – већ смо успели да решимо неколико на први поглед безнадних случајева који се односе на понашање неких ученика.
Највећег кавгаџију у школи који је увек био спреман на тучу Тодор је позвао да свира на бубњевима у бенду и данас од његовог проблематичног понашања нема ни трага. А некада најстидљивији дечак на часовима из музичког васпитања данас је главни шоумен бенда. У таквим тренуцима ми је заиста драго што преко школског бенда деца успевају на открију себе и да своје понашање промене на боље, додаје поносно њихов руководилац.
Када се са својом супругом настанио у селу Мирково, 34-годишњи Тодор Цачев је имао једно дете. Данас је он срећан отац четворо деце и каже да се његов живот у селу променио на боље. Када човек гања своје снове није битно где се он налази – битно је да се добро осећа.
Превод: Албена Џерманова
Фотографиjе: marchingstars.org
Град Елена, Област Велико Трново, дочекаће хиљаде гостију за Празник еленског бута. Мајстори овог деликатеса ће у суботу и недељу, 9. и 10. новембра, демонстрирати своје кулинарско умеће, јавља дописница БНР из Великог Трнова Здравка Масљанкова...
Амбасада Француске и Француски културни центар окупили су врхунске научнике како би поделили своја искуства о научним изазовима на Антарктику и борби против климатских промена. Партнери овог значајног догађаја били су Француски поларни институт..
Уочи председничк их избор а у САД , узбуђење није присутно само међу Американцима. Европљани такође са нестрпљењем чекају резултате – да ли би победа Камале Харис доне ла доследну политику и предвидљивост, или је Европа спремна за..