Како изгледа учитељски посао данас и шта је потребно сваком човеку који се у нашој земљи определио за ову професију? Ово су само нека од питања која искрсавају сваки пут кад прочитамо неку вест о проблемима система образовања. Умор, незадовољство, а донекле и досада, којим неки наставници испуњавају своје обавезе, имају негативан утицај на децу и њихову способност памћења и учења градива. Али и поред тога све чешће наилазимо на наставнике који су инспирација и узор својим ученицима. У замену за то уживају поштовање и поверење ђака који показују веће интересовање за предмет који предају. Теодора Малинова је за само четири године, откад је почела да ради као учитељица, успела да стекне све ово, али је највише радује љубав ученика. Данас предаје географију у једној приватној школи у Софији. Каже да је отишла из државне школе јер тамо није било могућности и услова за развој пуних потенцијала, али је захвална колегама на свему што је научила од њих. Тајна Теодориног успеха лежи у томе да је она своје часове успела да преточи у слике и тиме деци олакшала учење.

Моје методе нису нешто невиђено или грандиозно. Пре би се рекло да сам нашла пут до ученика на начин на који сам ја то осетила, каже Теодора Малинова о свом стилу вођења часова. Пошто сам завршила Факултет ликовних уметности, често користим свој таленат и цртам на дасци. Приређујем разне презентације, пројекције филмова. Недавно сам им дала контролне задатке у облику стрипа. Мислим да су једино контролни задаци током година остали непромењени, а наши ученици су деца 21. века – они напросто обожавају контролне задатке у облику стрипа.

А родитељи су веома захвални на напорима госпође Малинове захваљујући којој њихова деца брзо и лако савладавају школско градиво.

Млада учитељица се добро сећа свог првог сусрета са разредом – деца су мислила да је ученица виших разреда. Али кад радиш с децом, поред комичних ситуација има и много озбиљних тренутака у којима су потребне брзе реакције. Такав пример је случај када је Теодора платила таксу за полагање испита једном ученику који је желео да своје школовање настави у истој школи, али су родитељи инсистирали на премештају у другу школу. Кад је то испричала колегама и пријатељима, неки од њих су рекли да није требало да то ради. Али упркос томе госпођа Маринова се увек нађе ученицима у невољи и помаже како стигне. Сматра да је то у реду и не прихвата идеју да буде учитељ којем је обавеза само да одржи час и оде кући. Према Теодори Малиновој, најбитније је да будеш човек. Да будеш пријатељ који није глув на проблеме који муче ученике. Тако можеш да помогнеш њима, а и себи.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова