Село Арбели се налази у пограничном подручју Доњи Дебар (Поле), на територији Републике Албаније, 4 километра од македонског града Дебар. Писани документи који осликавају демографско стање региона с краја 19. и почетка 20. века показују да је он био настањен Бугарима. Управо анализа историјских докумената из оног доба одвела је доц. др Веселку Тончеву и њену екипу етнолога у те крајеве, а циљ им је био да утврде каква је данашња етнографска ситуација у Доњем Дебру. Информацију научници су потражили од мештана још неколико села: Горње Крчишта, Обок, Попинар и Дољани. Плод две експедиције из 2015. и 2016. године је филм „Две куће и по”, који је приказан на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“ где је одржана и дискусија.

Тема бугарске заједнице у Албанији постала је препознатљивија прошле године због званичног признавања бугарске мањине од стране Тиране – политичког чина који је прилично закаснео, тврди доц. др Веселка Тончева

Ови људи од 1913. г. живе у Албанији и у периоду од 1913. до 1939. г. имали су редовне контакте са Бугарском и настојали да не прекидају везе са матичном земљом – инсистирали су на одржавању бугарске школе и бугарских цркава. Другим речима ми смо дужници тим људима, јер смо после 1947. г. изгубили везу са њима. Тада је Енвер Хоџа – албански тоталитарни вођа, затворио границе и увео ригорозни режим путовања у друге земље.

Од 2007. г. Веселка Тончева са Института за етнологију и фолклористику код Бугарске академије наука (БАН) уз подршку Асоцијације за антропологију, етнологију и фолклористику„Онгл”, истражује бугарску заједницу у Албанији. Раније она је водила експедиције у подручјима Голо Брдо, Мала Преспа (код Преспанског језера) и на северу – у Гори (део које је у границама Косова). За разлику од брдско-планинског подручја Голо Брдо, где „наши људи” живе компактно у 21 селу и где су језик, традиције и идентитет добро очувани, област Пòле (како показује и име) је у равници – тамо је обим миграционих струја много већи, регион је плодан и привлачи досељенике из других делова Албаније.

Последњи подаци којима располажемо о тим селима датирају из 30. година 20. века и већ тада описују шаролику етничку и верску ситуацију која се динамично мења. Битно је рећи да поред бугарских историјских извора о региону, постоје и такви српски извори.

Српски аутори који пишу о том периоду, тврде да је тамошње становништво српско. Још у оним годинама тамо су се сучељавали интереси Бугарске и Србије (Југославије), па је становништво могло да изабере једну од две опције и да се определили или као бугарско, или као српско – објаснио је др Ивајло Марков, други учесник експедиције са посебним интересовањима у области миграционих токова. 

Филм „Две куће и по” осликава данашњу ситуацију у Арбелију. У живахном селу број „нашких” кућа је три. Али како са тугом у гласу каже јунакиња филма, баба Голобка, њена кућа је у ствари „пола куће”, јер живи сама, а наследници јој су далеко.

Сећа се времена када су деца похађала овдашњу школу, када су Албанци у том селу били мањина, а црква Светог Преображења била окупљалиште верника.

У данашњим данима на храмовни празник 19. августа долазе и хришћани, и муслимани који верују да ово место зрачи посебном енергијом – исцељује болеснике и помаже нероткињама да занесу. Због празника овамо се враћају и мештани који су се одселили у градове Албаније и Македоније, али они не повезују своју будућност са родним селом.

Слично је стање и у оближњим селима. У Горње Крчишта једина хришћанка која води бригу о храму у центру села, проглашеном спомеником културе, удата је за Албанца. У највећем насељеном месту у Доњем Дебру, Макеларију, научни тим није нашао људе са којима би могао да разговара на бугарском језику. Стога је и ово етнолошко истраживање драгоцено - оно показује да су још увек жива сећања о људској заједници која се некада самоопредељивала као „бугарска”, али је сасвим сигурно да ће ускоро припадати једино прошлости. И само филм „Две куће и по” ће моћи да прикаже „нашку” прошлост албанске области Поле.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива