Преко 2 милиона Бугара напустило је домовину. Свако од њих има своју судбину и разлог за нов живот ван граница Бугарске. Неки су у иностранство отишли пре демократских промена од 1989. године да би се спасили од репресалија комунистичког режима, други - да би стекли боље образовање, а трећи – због боље плаћеног посла. Међутим, сви они имају нешто заједничко – наду да ће се једног дана поново вратити и да ће променити Бугарску. И док неки само о томе причају, други већ имају план и одређене циљеве с тим у вези.

Данијел Богдански студира међународни бизнис на Мастрихт универзитету и активно прати дешавања у нашој земљи. Има свој блог у којем износи свој став о актуелним проблемима са којима се суочавамо и њиховим могућим решењима. Тамо Данијел описује доживљаје – своје и других људи који живе у иностранству и имају мисију да пружају подршку остварењу племенитих циљева. Коме је, у ствари, намењен његов блог? Ево шта је Данијел рекао:

„Његов главни циљ је да утиче на младе људе да промене свој начин размишљања. Ако свако од нас учини бар нешто мало за Бугарску, сутра ће она бити боље место за живот.“

Први видео-материјал који је он направио за блог зове се „Бугарски пут“. Идеја је настала у вези са његовим учешћем на такмичењу у писању филозофског есеја које је организовао Софијски универзитет „Св. Климент Охридски“. Тема је „Бугарски пут – потенцијал, проблеми и перспективе“. Есеј се завршава питањем „А шта си ти данас урадио за Бугарску?“ . Ово питање остаје водеће и у филму.

„Идеја је да ако свако од нас мисли на Бугарску, размишља о будућности градића у којем живи и ако будемо сложни, наша земља има потенцијал да доживи промену – и то чак за годину дана… Међутим, проблем је у томе што су људи изгубили веру, препустили су се апатији.“

Промена живота и средине у којој живимо зависи од нас самих нас. Први корак ка томе је превазилажење песимизма који ми вешто успевамо да замаскирамо...  Он је највећа кочница на путу људског развоја. Најлакше је рећи да се ништа добро не може десити или да је то просто немогуће. Али тако би поступио онај ко се плаши новог и непознатог. Овакво осећање свима нама није страно, али битно је да га контролишемо.

Морамо престати да претурамо по историји и да повод за понос тражимо једино у прошлости. И данас има људи на које се можемо поносити! Да би се  остварили професионално, морали су да буду храбри, да имају вољу и да су спремни на одрицања. Обично они постижу успехе без икакве подршке од стране државе. Зато и често њихови напори остају непримећени. Главни разлог за то је одсуство публицитета. У свом блогу Данијел прича о нашим успешним сународницима и нада се да ће тако скренути пажњу друштва на њихове проблеме. Али то није све! Ускоро ће бити покренут још један сајт чији ће задатак бити да на енглеском језику представља природне и историјске знаменитости наше земље. 

Превод: Албена Џерманова