Национална библиотека „Св. Кирил и Методиј“ угостила је промоцију нове историјске књиге посвећене ратним подвизима Бугара почев од доба средњег века све до Другог светског рата. Њени аутори су тројица младих – политолог, правник и студент међународних односа чија је заједничка пасија – историја. Издање обухвата прилично дуг период посматран истовремено кроз призму историјских чињеница и легенди о личностима и догађајима, приче о којима иду од уста до уста. Ивомир Колев, Мартин Чорбаџијски и Владислав Карагеоргијев радили су на књизи „Ратно јунаштво Бугара“ у току девет месеци.

Оно главно што нас је мотивисало да ту књигу издамо су честе спекулације на тему ратних подвига Бугара, – каже Ивомир Колев. – Хтели смо да ову тему обрадимо на начин који нам омогућује да прикажемо личност бугарског војника и официра која објашњава и храброст коју је испољио на ратишту. Ако не схватимо зашто је бугарски војник извршио све те чудесне подвиге, нећемо знати ко су извори тог ратног јунаштва.

Жеља аутора да оживе успомене на људе који су свој живот положили за слободу Бугарске, вредна је похвале, јер књига не наводи имена са дуге листе хероја, него настоји да открије судбину, надања и стремљења тих личности који су се жртвовали за домовину. Као пример Ивомир наводи живот војводе, кога називају „заштитником Родопа“:

Несвакидашња је судбина Момчила војводе. О њему се причају легенде и певају песме, али се историјска личност знатно разликује од поетског лика. У питању је човек који је желео да се осамостали као владар. У настојању да то оствари он је понекад дизао оружје и на Бугаре. По мени занимљиво је то што је у последњем окршају у којем су га савладале удружене снаге Османлија и Византинаца он ратовао против далеког потомка династије Асена који је био један од вођа византијске војске. Момчил је био личност коју су поштовали и пријатељи, и непријатељи, а због несаломљивог духа и упорности да постигне циљеве које је имао.

Момчил се свакако не уклапа у идеализовани лик јунака, јер је као плаћеник у служби византијског цара наставио да четује и својим разбојничким групама био претња грађанима Византијског царства. Због службе код императора добио је посед у Родопима где се од разбојника касније претворио у заштитника тамошњих људи који су опевали његово јунаштво и снагу.

Део књиге „Ратно јунаштво Бугара“ посвећен је успесима бугарске војске у ратовима после Ослобођења од османске владавине: у Српско-бугарском рату 1885. године, у борбама за ослобођење Македоније и учешћу наше земље у Балканским ратовима 1912-13. г. Ови ратови су оставили трајан траг у новијој бугарској историји, али се око тих догађаја још увек ломе копља, оцене о њима су још увек подељене или та збивања повампирују стара пригушена непријатељства. Књига помаже да преосмислимо оно што знамо о том периоду и извучемо поуке зато што „народ који своју историју не зна и не памти, осуђен је да је понови“.

Превод: Ана Андрејева