Пре три дана министар здравља Николај Петров поднео је оставку и отада је је тај ресор без руководиоца. Јавности није предочено објашњење зашто ју је премијер Борисов прихватио, па су грађани остали са утиском, како је речено у једној ТВ репортажи, да је повлачење Петрова везано за непрописно закључивање уговора вредности око 800.000 евра са компанијом чији је представник особа која са Петровљевом ћерком живи у кохабитацији. Овај случај је међутим био познат још пре него што је Петров именован за министра док је био начелник Војно-медицинске академије и очито је тада био безначајан, вероватно из истог разлога из којег је Софијско окружно војно тужилаштво одбило да покрене преткривични поступак – одсуства података о почињеној криминалној радњи. После оставке министра Војно-апелационо тужилаштво ће проверити образложење одбијања Софијског војно-окружног тужилаштва.

У међувремену у јавности се све чешће могу чути позитивне оцене рада Николаја Петрова. Лекарској заједници је оставио добар утисак зато што је увек био склон дијалогу са колегама, што је први министар здравља који је успео да убеди министра финансија у неопходност од повећања буџета  здравственог  сектора и за разлику од многих својих претходника није започео министарски мандат негирањем свега што су остварили они који су на тој функцији били пре њега. Не само из лекарских, него и из политолошких кругова претпостављају да је разлог смене Николаја Петрова то што је нагазио на нечије интересе.

Ма какви били стварни разлози оставке министра здравља, њихово откривање неће демантовати чињеницу да је здравство већ дуги низ година најслабија тачка многих влада. Од почетка транзиције на демократију до сада Бугарска је имала 22 министра здравља. Изузев прелазних влада, само у две редовне владе нису смењени министри тог ресора /у социјалистичкој влади Жана Виденова и у другој влади Борисова/, али обедве нису одрадиле мандат до краја. У садашњој трећој владајућој гарнитури Бојка Борисова смена министра здравља представља прву персоналну промену. Прву владу Борисова упамтићемо по томе што су на истој функцији била четири лица. Дакле статистика недвосмислено указује на проблематичност овог ресора. А посебно проблематичан је сада, када се оставка министра временски подудара са почетком расправе о државном буџету за 2018. г. и са јачањем спорова око хроничног мањка финансијских средстава у систему здравствене заштите. За идућу годину нацрт буџета предвиђа раст средстава  у том сектору за 500 милиона лева (око 250 милиона евра), али се у дискусију о томе улази са смањеним политичким поверењем у руководство сектора. Зато се не можемо отети утиску да смена министра здравља није изазвана случајем корупције, него је симптом дијагнозе здравствене реформе – незадовољавајуће, оспораване, подложне нејавним интересима.

Превод: Ана Андрејева