У годинама мрачњаштва одбаченост и маргинализација могу бити својеврсно признање уметницима који раде ван културно-политичког миљеа савремене заједнице, а с временом њихово име постаје славно у широкој јавности.
Пре пола века слике Лике Јанко жигосане су као авангардистичке (тада је ова карактеристика имала негативну конотацију), а њена прва самостална изложба превремено је затворена због лоших критика. Данас платна рођена испод њених руку, како она из ранијег периода – раскошно колоритна, тако и каснија – која исијавају огромну количину светлости, „слободно дишу“ у софијској галерији “Колорит”. Експозиција обухвата слике из свих њених стваралачких периода – од најранијих пејзажа и ликова жена из планине Родопа, кроз “Рибарске слике”, инспирисане атмосфером Созопола и толико типичне за њу иконе, до примењених радова у којима се она користила колажном техником. Укључили смо и неизлагана дела, каже куратор изложбе Неда Митковска.
Лика Јанко је рођена 1928. г. у Софији у породици досељеника из Албаније. Од детињства је била опчињена уметношћу француских сликара из друге половине 19. века, али су професори на Ликовној академији касније одредили оцену "задовољава" њеним дипломским радовима. А због три слике које се не уклапају у естетику социјалистичког реализма, њена прва самостална изложба је забрањена бројане дане после отварања. Тако је сликарка радила у току 14 година, а да није ниједном приказала своја дела у јавности, нити на самосталним, нити на колективним изложбама Удружења ликовних уметника Бугарске.
Премда је дете албанских емиграната, Лика Јанко је себе сматрала Бугарком – каже галеристкиња. – Са свега 15 година примљена је на Ликовну академију у класи Дечка Узунова и Илије Петрова и већ тада је демонстрирала одважност да буде различита од осталих студената. У тим годинама када јој је било забрањено да излаже своја дела, њен таленат је открио аташе за штампу у амбасади Француске у Бугарској и захваљујући њему продала је слике скоро свим амбасадама у Софији. Више од 200 платна Лике Јанко налази се у приватним збиркама у иностранству – у Европи, САД, Јужној Америци, Индонезији. У најактивнијем стваралачком периоду сликарке мишљења љубитеља уметности о њеним радовима била су подељена – неки су за њу имали речи похвале, док су је други критиковали, чак и у потпуности негирали.
Лика Јанко је увек волела све што је необично, несвакидашње и што одише храброшћу, а то се огледа у њеним делима.
Њена прва самостална изложба приређена је 1967. г. – тематика и техника радова биле су тада непознате, а стил јој је био самосвојан – она га је касније стално усавршавала – наставља Неда Митковска. – Експозиција је прекинута шестог дана после отварања с образложењем да су слике авангардистичке и формалистичке оријентације, а сликарки је забрањено да излаже радове до 1981. г. када је позив да учествује у једној изложби добила лично од Људмиле Живкове, кћери председника Државног савета Бугарске Тодора Живкова.
Лика Јанко држи за свог јединог духовног учитеља Винсента ван Гога – његова дела је одушевљавају и инспиришу. Француски критичар Пјер Рестани рекао за њу да је “Пикасо у хаљини”, на шта је она скромно узвратила – “Ја сам Лика.”
Лика Јанко ствара под утицајем Сезана, ван Гога, Гогена, а због чувених Дегаових балерина похађала је часове балета да би научила њихове покрете и реалније их приказивала – каже Неда Митковска. - Лику Јанко називају и „господарицом беле боје”. Сликарка тврди да јој бела боја никад није доста када ради као и то да је бело – боја Бога. Она уграђује неконвенционалне предмете у своја дела – користи шкољке, каменчиће, узице и друге предмете од природних матерјала који је приближавају природи. Облик њених дела је понекад настран – неки би можда рекли да нека од њих изгледају незграпно и наказно, али је све у њима савршено укомпоновано. Уосталом, она је уметница широког спектра интересовања и занимања.
Лика Јанко је до последњег даха 2001. г. остала испред штафелаја – са кичицом у једној и палетом у другој руци.
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...