Ових дана у Москви је одржано веома важно заседање – оно Радне групе за енергетику Бугарско-руске међувладине комисије за економску и научно-техничку сарадњу. Важно, не само зато што је поред ауто-путева енергетика једна од најпрефериранијих тема за нашу владу него и зато што Бугарска има озбиљне амбиције у тој сфери које чак прелазе њене границе и попримају европске димензије. Пример у том погледу је гасно чвориште Балкан на бугарској обали Црног мора које је замишљено као дистрибутивни центар гаса за југоисточну Европу, па чак и за централни део континента. Паралелно са овим амбицијама Бугарска, међутим, има и одређене проблеме у енергетици. У питању је опасност по будући рад термоелектрана код нас, јер према последњим визијама и плановима ЕУ оне морају да након неколико година обуставе рад пошто угаљ који користе претерано загађује ваздух. А оне производе 40% електричне енергије коју троши наша земља. У питању је и застарела и за сада једина у Бугарској нуклеарна електрана чији радни век Софија жели да продужи за око 20 година. Међу проблемима у области енергетике са којима је Бугарска суочена је и судбина два нова наручена и сада већ Русима плаћена нуклеарна реактора за нову нуклеарку која је требало да буде изграђена опет на обали Дунава и чији је пројекат реализације сагласно одлуци парламента тренутно замрзнут до даљег. Сада ови реактори чекају решење своје даље судбине, а Бугарска просто не зна шта да ради са њима и како да поврати бар део стотина милиона евра које је за њих платила. Да не заборавимо и гасно чвориште, које је у ствари, без руског гаса незамисливо.

Ови и још многи други проблеми размотрени су на заседању Радне групе Међувладине бугарско-руске комисије којем је присуствовала не само Теменушка Петкова – министар енергетике Бугарске него и руски министар енергетике Александар Новак. А сама чињеница да је Петкова разговарала лично и са свемоћним шефом Гаспрома Алексејем Милером показује да је и Москви стало до сарадње са Бугарском у области енергетике, као и да је она свесна њеног места и улоге на европском енергетском тржишту. Стручњаци и политичари су размотрили различите могућности сарадње – и у области термоелектрана којима прети затварање и у области гасне мреже и испоруке гаса и у области нуклеарне енергије итд. Ипак, не заборавимо да је управо што се тиче енергената Бугарска у целини зависна од Русије – гас је руски, а руска је и нуклеарна електрана. То иритира неке политичаре и стручњаке, не допада се много Бриселу, али то су чињенице – једноставно у Европи не постоји већи добављач енергије. И није случајно руски државни гигант Гаспром по величини премашио америчку корпорацију ExxonMobil  која је доскора била лидер у енергетици. Таква је реална ситуација и амбиције и планови диверсификације извора енергије и испорука се за сада суочавају са суровом тржишном, географском и економском стварношћу. Неки су задовољни, а други не. Неки сматрају да је Русија највећи непријатељ, али реални људи врло добро знају да Русија не може без Европе исто као што и Европа не може без Русије. Нигде није записано да обе стране морају да осећају љубав једна према другој, али јасно је да обе стране морају имати корист од сарадње. Управо таква је и политика бугарских власти које остајући верне НАТО савезницима и беспрекорне у својим односима са ЕУ, спроводе политику тачних рачуна и заштите националних интереса. Зато упркос узајамним оптужбама, санкцијама, напетостима и несугласицама између Москве и Западне Европе, Софија чини све што је у њеној моћи да економску сарадњу са Русијом сачува на потребном нивоу. Али јој не полази увек за руком – неуспели због Брисела гигантски пројекат изградње гасовода Јужни ток јарак је пример у том погледу. Чини се да је Софија из овог шамара извукла потребне закључке и сада тежи да стриктно поштује регулативу Брисела уз заштиту својих националних интереса. То може донети корист свима.

Превод: Албена Џерманова