22. септембар је у Бугарској дуго био познат као „Царски празник“ пошто је на тај дан 1908. године кнез Фердинанд прочитао манифест којим је проглашена независност земље од Османског царства. Тако се 30 година након ослобођења Бугарска поново појавила на мапи Европе, након петовековног одсуства. Али прослава независности наше земље није само „царски празник“ него и велики успех и победа младе бугарске дипломатије која је вешто искористила спољнополитичке околности и жељу осталих земаља да се избегне нови војни конфликт на Балкану. Захваљујући непосредној реакцији бугарске дипломатије Висока порта је већ 1909. године признала независност Бугарске. Исто су урадиле и Велике силе које су Бугарску признале за краљевину и независну државу.

Данас, уочи прославе 109 година од манифеста о независности Бугарске који је кнез Фердинанд прочитао у цркви Светих четрдесет мученика у некадашњој престоници Великом Трнову, постављамо себи питање да ли смо достојни следбеници наших предака. С тим у вези смо разговарали са представницима академских кругова у Софији. Питање зашто данас не осећамо срцем, кожом и душом независност је комплексно и вишедимензијално, каже доц. Тодор Попнеделев, професор Факултета историје Софијског универзитета.

Разлога има много. Дуго је у бугарском образовању после 1944. године чин проглашења независности земље, 22. септембра 1908. године, представљан као акција коју је извео део политичке елите. У старијим временима чак је постојало убеђење да је отада бугарска буржоазија повела рат, имајући у виду њене шовинистичке циљеве. Јесте да је ово тумачење веома крајње, али је оно дубоко уврежено у свести више генерација чије познавање историје је било делимично. У новије доба, ужурбана свакодневица, која је често сведена на пуки опстанак, тера нас да се овог датума углавном присећамо само на дан прославе независности. А, у ствари, реч је о битном чину који је повезан са бугарским препородом, ослобођењем од Османлија и Уједињењем земље 1885. године. То су напори друштва у доба препорода, напори Нове Бугарске, који су као крајњи резултат дали независност. Ми Бугари смо добили институције пре него што смо добили државу. Тако, рецимо, Бугарску егзархију имамо од 1870. године, Бугарско књижевно друштво од 1869. године које је касније прерасло у Бугарску академију наука. Немојмо заборавити школе које су отворене у многим местима. Све је то израз наше духовности и тежње за слободом. До еманације тих идеја дошло је након проглашења независности. Ово је велики празник за све Бугаре јер је први корак био уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Али је за потпуно јединство народа била потребна независност.

Данијел Динев студира на Универзитету за архитектуру и грађевинарство. Каже да се не може осећати независним на личном плану, а независност схвата као историјску и политичку категорију.

Зависан сам финансијски од правила у овој земљи, од универзитета. Зависност се огледа у поштовању одређених одлука које доносе надређени. Ма колико се трудили, ми немамо велике могућности и права да променимо ствари. Зависни смо од чињенице да се многе неправилности не кажњавају и морамо их узимати у обзир. Наш судски систем не функционише добро, чак и када је право на нашој страни судски систем нам не пружа правичну одбрану и тако смо зависни од нечијих субјективних интереса и одлука.

Габријела Иванова је студенткиња 4. године. Према њеним речима, лични квалитети и индивидуалност чине човека независним. Док се школујемо, миримо се са околностима – каже она, али верује да тешкоће више развијају човека, чине га снажнијим. Габријела сматра да бити независан човек означава стварати нови свет, а не пратити старе моделе… нема везе што новатори понекад плаћају високу цену за своју независност.

Независност мора постати основна вредност младих људи у Бугарској – каже Ани Дикљовска, студенткиња из града Старе Загоре.

То значи да више верују у себе, да познају своја права и да их бране. Сваки млад човек и студент је зависан од својих родитеља у економском погледу. Држава треба да обезбеди више услова да би студенти могли да раде, да сами себе издржавају и да се осећају слободнијим.

Према студенту Георгију Георгијеву, Дан независности је један од наших најважнијих празника и зато на тај дан морамо да заборавимо на наше свакодневне проблеме и да се сетимо да увек може бити горе.

Свако је слободан да себе сматра независним – довољно је само да не смета осталима, каже он.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова